Newcastle United Srbija

Forum za sve fanove Newcastle United-a sa Balkana
 
PrijemPrijem  Registruj seRegistruj se  Pristupi  

Delite | 
 

 Worth a read

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1 ... 5, 6, 7 ... 12 ... 18  Sledeći
AutorPoruka
RIOT

avatar

Broj poruka : 4289
Godina : 30
Localisation : Novi Sad
Datum upisa : 12.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Pon 6 Maj 2013 - 17:06

Odličan članak.

http://www.football365.com/faves/8692355/F365-Says

_________________
"Kada krene dobro, svi sanjaju o novoj tituli, već posle dva-tri vezana poraza organizuju se demonstracije i traži se nečija glava i između nema ničeg: ako ste navijač Njukasla, ili ste na sedmom nebu, zagledani u svetlu budućnost, ili se valjate po podu u bolovima većim od kamena u bubregu, proklinjući dan kada ste rođeni na severu ili zavoleli crno-bele boje"

Marko Prelević
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
NUFC96

avatar

Broj poruka : 821
Godina : 36
Localisation : Beograd
Datum upisa : 17.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Uto 7 Maj 2013 - 11:12

Manje više, to svi pričamo već mesecima...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
RIOT

avatar

Broj poruka : 4289
Godina : 30
Localisation : Novi Sad
Datum upisa : 12.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Sre 8 Maj 2013 - 9:16

Ashley mora da isplati 10 miliona funti ako želi da Pardew dobije nogu u dupe.

http://www.dailymail.co.uk/sport/article-2320978/Mike-Ashley-pay-Alan-Pardew-10m-sacks-Newcastle-manager-year-deal-Charles-Sale.html

_________________
"Kada krene dobro, svi sanjaju o novoj tituli, već posle dva-tri vezana poraza organizuju se demonstracije i traži se nečija glava i između nema ničeg: ako ste navijač Njukasla, ili ste na sedmom nebu, zagledani u svetlu budućnost, ili se valjate po podu u bolovima većim od kamena u bubregu, proklinjući dan kada ste rođeni na severu ili zavoleli crno-bele boje"

Marko Prelević
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Pedja



Broj poruka : 2033
Godina : 33
Localisation : Nis
Datum upisa : 13.10.2011

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Sre 8 Maj 2013 - 15:54

Ako rese da menjaju trenera moraju dovesti pravog i kvalitetnog strucnjaka.Ako misle da ponovo postavljaju prosecne ili neke anonimuse,onda nema ni potrebe.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
RIOT

avatar

Broj poruka : 4289
Godina : 30
Localisation : Novi Sad
Datum upisa : 12.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Pet 17 Maj 2013 - 21:02

http://www.nufcblog.org/2013/05/does-this-sound-familiar-west-ham-charlton-and-southampton-fans-on-pardew/#.UZZ-hcqOKUk

_________________
"Kada krene dobro, svi sanjaju o novoj tituli, već posle dva-tri vezana poraza organizuju se demonstracije i traži se nečija glava i između nema ničeg: ako ste navijač Njukasla, ili ste na sedmom nebu, zagledani u svetlu budućnost, ili se valjate po podu u bolovima većim od kamena u bubregu, proklinjući dan kada ste rođeni na severu ili zavoleli crno-bele boje"

Marko Prelević
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Savic

avatar

Broj poruka : 6062
Godina : 40
Localisation : New Sad
Datum upisa : 03.07.2007

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Pon 3 Jun 2013 - 23:08

Serbian lassy ::
Jedna stvar je meni vrlo zanimljiva i ne umem da nadjem pravo objasnjenje. Fudbal se ovde masovno igra, to je omiljeni sport kod dece. Skola fudbala i raznih malih klubova ima na hiljade. Engleska je zemlja sa oko 12 miliona dece ispod 16 godina. I onda vidite klub kao Njukasl koji ima svoju skolu, svoju akademiju, tu se vrti veliki novac, uslovi su odlicni, a nije u stanju da iz svog pogona u svako doba ima solidne igrace koji mogu da drze ekipu makar u sigurnom donjem delu tabele.


Rad sa mladima

Decenijama unazad moćni britanski mediji spremali su naciju za svako veliko takmičenje kao da njihovi ljubimci treba da se pojave na mestu radnje i pokupe pehar. Još od 1996. Englezi nisu stigli ni do polufinala bilo kog svetskog ili evropskog prvenstva, često zbog nedostatka koncentracije u ključnim trenucima (šest ispadanja na penale 1990-2012, plus čuveni penal Filipa Nevila u 88.minutu protiv Rumunije 2000), ali često i zbog elementarnog nedostatka kvaliteta u ključnim segmentimaigre.

Ako se napravi korak unazad, jasno je gde leži problem. Rad sa mladima smatran je decenijama nedovoljno važnim i drugorazrednim u fudbalskim krugovima na Ostrvu. Zapravo, tek je u poslednje dve godine Fudbalska asocijacija konačno postavila koherentan plan, koji bi trebalo da tamošnjem fudbalu ponudi veliki broj domaćih igrača dobrog kvaliteta.

Problemi obično počinju od samog uvoda u fudbal. Kada bi dečak u Španiji ili Nemačkoj došao na prvi trening, poslali bi ga na mali teren, gde bi u igri 4 na 4 naučio osnove tehnike, pre nego što bi krenulo upoznavanje sa taktikom. U skladu sa zastarelim modelom, kakav je popularan i na ovim prostorima, Englezi su svoje klince slali odmah na veliki teren, u igru 11 na 11.

Razlika je ogromna – u igri sa malim brojem fudbalera igrač mnogo češće ima loptu, a situacije sa kojima se tu susreće lako će se kasnije preslikati na pojedine segmente velikog terena.

U nedavnoj anketi, u kojoj je hiljadu mladih fudbalera, njihovih roditelja i trenera procenjivalo razne aspekte igre u sistemima 4 na 4, 7 na 7 i 11 na 11, sasvim je jasno da je prva od tih opcija najkorisnija za najmlađe kategorije. Devet od deset dečaka smatra da se tehnički aspekti lakše razvijaju u igri 4 na 4, a 80 posto je sigurno da znatno češći kontakt sa loptom imaju u igri 4 na 4. Druga strana priče govori možda još više.

Na isto pitanje 11 posto dečaka reklo je da više loptu dobijaju kada se igra 11 na 11. Po pravilu se radi o igračima koji su fizički i tehnički dominantni u odnosu na vršnjake. Upravo je to grupa koja je sistematski protežirana prethodnih decenija. To stvara prilično bizarnu situaciju: u mlađim kategorijama imate dobre rezultate kao pojedinci i tim, ali kada stignete među seniore, vaših igrača nigde nema. Svaka sličnost sa Srbijom u prethodnih desetak godina je slučajna.

Mnogo neuspeha kasnije lekcija je naučena. FA je uložila 105 miliona u trening centar Sent Džordžis Park u Bartonu, koji su mnoge strane kolege prozvale engleskim Klerfontenom (mada je, kada se pogledaju podaci, i učinak legendarne francuske fabrike fudbalera prilično mršav prethodnih godina). O značaju svedoči da je građen čak 11 godina.

Sjajni uslovi za igrače samo su jedan segment priče. Sent Džordžis Park je zapravo prvenstveno zamišljen kao mesto na kojem će se usavršavati treneri, jer upravo u tom segmentu Engleska brutalno zaostaje. Da zanemarimo stručnjake sa kontinenta, dovoljno je pogledati severno od Hadrijanovog zida. U nekoliko navrata ove i prošle sezone čak po šest menadžera u Premijer lige bilo je rođeno u jednom jedinom gradu – Glazgovu. To što Škoti decenijama nisu izbacili vrhunskog igrača na sprečava ih da dominiraju na trenerskom planu.

Tačka preseka dva velika engleska problema je u radu sa klincima. Decenijama je način razmišljanja bio ovakav: ako niste dovoljno dobri za prvi tim, vodite rezerve, sledeća klasa po kvalitetu vodi tim do 19 godina, pa ekipu do 17 godina i redom naniže. Tou praksi znači da prve korake u fudbalu mali Englezi prave sa trenerima koji nisu dovoljno dobri ni da treniraju U13 ekipu.

Prepisujući lekcije od Španaca, koji na raspolaganju u seniorskoj selekciji imaju trenutno pedesetak igrača, koji bi odmah mogli u engleskih startnih 11, Ostrvljanima nije promakao ključni detalj – u iberijskim klubovima najbolji treneri vode prvi tim, ali prvi sledeći po kvalitetu su treneri najmlađih kategorija, jer upravo u tom uzrastu se najviše uradi na tehnici fudbalera.

Sistem je preokrenut i mlađe kategorije su sada u centru pažnje, jer osnovni zadatak nacionalnog saveza mora da bude da stvara ambijent i uslove za razvoj kasnijih vrhunskih igrača. Uostalom, dok oni dođu do seniora, odavno će biti daleko od nadležnosti FA.

Da se misli ozbiljno pokazalo je angažovanje Dena Ešvorta, doskorašnjeg ključnog čoveka za fantastičan razvoj Vest Bromvič Albiona. Iako su Di Mateo, Hodžson i sada Klark dobili brojne pohvale za odlične rezultate kluba, za njih je u najmanju ruku zaslužan Ešvort.

Ešvort je još pre 30. rođendana preuzeo Piterborovu akademiju, a posle nekoliko brzih promena posla skrasio se u Vest Bromu.U prve tri godine radio je u akademiji, najpre kao asistent, pa kao menadžer juniorskog tima, a na novu funkciju stupio je 2007. godine.

Njegov opis radnog mesta na funkciji sportskog direktora u ekipi Vest Bromvič Albiona bio potpuno različit od bilo čega što poznaje fudbal u Engleskoj, čak i širi od standarda poznatih na koninentu. Radio je paralelno na razvoju omladinske škole i koristio pomoć napredne statistike da dođe do kvalitetnih igrača za mali novac. Stvarao je idealne uslove za rad menadžera i još važnije – promenio klupsku kulturu, ubedivši sve, od čelnika, preko igrača do navijača, da klub ne mora da se zadovolji opstankom.

„Ako želite mesto u gornjoj polovini, pa ga ne izborite, verovatno ćete biti dobro plasirani. Ako jurite sedamnaesto mesto, sva je prilika daćete samo to i ostvariti“, objasnio je Ešvort prošle godine. Ambicija i samopouzdanje su nemerljivo bitni u fudbalu, ali je i razum neophodan: „Da bi Sent Džordžis doneo rezultat, moraće da prođe bar desetak godina“.

Istovremeno se priključila i Fudbalska liga sa Premijer ligom. Organizovana su dva nova takmičenja koja su veoma nedostajala engleskom fudbalu, jer predstavljaju sponu između juniorskih i seniorskih dana. Po 23 kluba igrala su ove sezone u uvodnoj sezoni U19 i U21 Premijer lige, a pobedili su Fulam i Mančester Junajted.

Liga U19 (Fulam pobedio Reding u finalu) je nastavak tradicije koju je pravila Liga akademija, ali uz organizacione promene, tri faze, uključujući i plej of. Isti sistem primenjuje se u U21 ligi, koja se igra prvi put (Man. Junajted pobedio Totenhem). Pravila su ove sezone dopuštala nastup i određenom broju seniora.

Pisao: Vladimir Novakovic - novinar Sportkluba i B92
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nufc.blog.co.yu
Savic

avatar

Broj poruka : 6062
Godina : 40
Localisation : New Sad
Datum upisa : 03.07.2007

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Pon 3 Jun 2013 - 23:15

Premijer liga: Uspon, pad, budućnost - Vladimir Novakovic - novinar Sportkluba i B92

Tamo je fudbal počeo, pre nego što se raširio po svetu. Tamo je počeo i moderni fudbal, kada su formiranjem Premijer lige postavili standarde i osnove finansijske dominacije, koja im je pomogla da vrate primat posle perioda mraka, nasilja i inferiornosti.

Engleski fudbal je u drugoj polovini prošle decenije dominirao na evropskoj sceni, ali se poslednjih godina suočio sa velikim problemima i ovogodišnje nemačko-špansko polufinale Lige šampiona je dobro odslikalo odnos snaga na kontinentu.

Mnogim ljubiteljima fudbala engleske utakmice su i dalje omiljene za gledanje, zbog beskompromisnog pristupa svakog kluba, izuzetnog tempa, velike borbenosti i fanatične upornosti. Te osobine garantuju dramu do samog finiša, a završnica takmičenja u svakom od četiri ranga Premijer i Fudbalske lige ovog maja donela je zaista neverovatne zaplete i rasplete.


1992: početak nove ere

Početak nove ere u engleskom fudbalu je 1992. godina, kada je stara organizacija Fudbalske lige odbačena, a klubovi iz najvišeg ranga odvojili su se u takmičenje pod nazivom Premijer liga. Sve je ostalo isto – sistem takmičenja, broj i sastav klubova, način bodovanja – ali sve se promenilo.

Engleski fudbal bio je u prethodnoj deceniji bolesnik Evrope. Iako su kraj sedamdesetih i početak osamdesetih bili era dominacije engleskih klubova u evrokupovima, kada su u osam sezona osvojili Kup šampiona 7 puta, problemi su se nagomilali i postali neizdrživi. Arhaična zdanja na kojima su se utakmice održavale svako malo su uzrokovala tragedije, od kojih su one u Bredfordu i na Hilzborou šokirale svet.

Nasilje na tribinama trajalo je već skoro tri decenije i čak ni vrlo oštre mere Margaret Tačer posle Hejsela nisu mnogo pomogle, već su problem samo sklonile iz izloga. Tek je 96 mrtvih navijača Liverpula nateralo državu da se pozabavi situacijom na tribinama i kao posledica stigao je Tejlorov izveštaj.


Odstranjeni iz međunarodnih takmičenja još od 1985. engleski klubovi debelo su zaostajali u kvalitetu ne samo za Italijom, koja je bila na vrhu talasa modernizacije evropskog fudbala. U takvim okolnostima nikoga nije čudilo da publika sve ređe dolazi na stadione – staru Prvu diviziju engleskog fudbala je u poslednjoj sezoni osamdesetih gledalo manje od 8 miliona gledalaca, 5 miliona manje nego deceniju ranije i duplo manje nego krajem šezdesetih.

Manje publike značilo je manje novca, a deliti prihode sa još 72 kluba iz drugog, trećeg i četvrtog ranga nije delovalo kao privlačna opcija. Fudbalu je bio potreban korenit preobražaj na svakom nivou.

Osnove priče o novom takmičenju postavljene su u letnjim danima 1990. godine, dok se nacija još uvek budila sa alpskom traumom zbog Pirsovog promašenog penala u polufinalu Svetskog prvenstva (ironično, Englezi će posle poraza u Torinu na penale ispadati sa EP i SP 1996, 1998, 2004, 2006, 2012). Čelnici najvećih klubova u zemlji, najpre njih pet, zatim 8, pa 14, dogovorili su se da takmičenje otmu iz ruku Fudbalske lige i izdvoje se u posebno takmičenje.

Fudbalska asocijacija, koja nije imala nikakve nadležnosti nad ligom, svesrdno im je pomogla (zvanično obrazloženje je da je to učinila u interesu reprezentacije: klubovi su obećali smanjenje lige sa 22 na 20 timova, što bi smanjilo opterećenje članova državnog tima za 4 meča po sezoni), temelji za start Premijer lige su postavljeni.

Suština je bila u postavljanju tri paralelna temelja finansijske stabilnosti, na kojima danas počiva fudbal u bilo kom kutku planete – prihodi od TV prava, prihodi od komercijalnih aktivnosti i prihodi na dan utakmice. Sud je odobrio otcepljenje 1991, dogovor sa FA sklopljen je feburara 1992. i samo je trebalo obezbediti osnovna finansijska sredstva za eksploziju.


BskyB i Televizijska revolucija

Za inicijalnu kapislu pobrinula se kablovska televizijska kompanija BSkyB, deo imperije Ruperta Mardoka, koja je krajem osamdesetih zauzimala pozicije na četiri ključne tačke tadašnje TV industrije – vestima, sportu, muzici i filmskom programu. ITV, koji se nadao da će prenositi utakmice, ostao je šokiran Mardokovom ponudom ukupno vrednom 304 miliona funti za pet godina. BBC je pristao na saradnju sa pobednikom, da bi u okviru programa Match of the Day mogao da pušta skraćene snimke i golove sa ostalih mečeva nedugo posle njihovog odigravanja.

U jednom trenu suština lige se promenila. Ceo vek stari britanski koncept fudbala subotom u 3 (po tamošnjem vremenu), započet kada je 104 godine ranije osnovana liga, transformisan je, jer će 60 utakmica tokom sezone ići u drugim terminima. Prvi stabilni TV termini engleskog fudbala bili su nedelja u 4 i ponedeljak u 8 (dodati po sat za našu vremensku zonu). Brza ekspanzija na azijsko-pacifičko tržište će koju godinu kasnije doneti i redovno odigravanje 45 minuta posle podneva, pogotovo za najveće engleske klubove, da bismo danas osim standardnog termina kola imali još 5 redovnih, plus jedan dodatni (sada idemo po srednjoevropskom): subota 13.45 i 18.30, nedelja 14.30, 17.00 i dodatni 16.00, ponedeljak 21.00.

Prethodni ugovori sa BBC:
1986-1988 £6,3m za dve sezone; 1988-1992 £44m za četiri sezone

1992-1997: BSkyB, 60 utakmica po sezoni, £190m, £633.000/utakmici
1997-2001: BSkyB, 60 utakmica po sezoni, £670m, £2,79m/utakmici
2001-2004: BSkyB, 110 utakmica po sezoni, £1,2mlrd, £3,64m/utakmici
2004-2007: BSkyB, 138 utakmica po sezoni, £1,024mlrd, £2,47m/utakmici
2007-2010: BSkyB/Setanta, 138 utakmica po sezoni, £1,706mlrd, £4,12m/utakmici
2010-2013: BSkyB/Setanta 138 utakmica po sezoni, £1,782mlrd, £4,3m/utakmici

Paralelno su iz temelja promenjeni stari stadioni, ređe izgradnjom novih, češće detaljnom rekonstrukcijom postojećih (veliku pomoć donela je organizacija Evropskog prvenstva 1996. godine, koja je obezbedila finansijsku pomoć države, kojoj je takođe bilo veoma stalo da stadione umije i našminka da bi sramota iz prethodne decenije bila što pre zaboravljena). Najupadljiviji detalji bili su postavljanje sedišta na sve tribine, čime su kapaciteti smanjeni, a komfor povećan, kao i postavljanje kamera, čime je nasilnicima pokazano da za njih na tribinama nema mesta.

Prosečan prihod Premijer lige od jednog prenosa je tokom tog ugovora bio 633.000 funti, već u sledećem ugovoru (1997-2001) skočiće na 2,79 miliona. U jesen 1992. mogli ste da za 1,2 miliona kupite Erika Kantonu i donesete revoluciju u ostrvski fudbal, a nedeljna plata od 10 hiljada funti smatrana je veoma visokom. Širer je 1996. prodat za 15 miliona. Danas je redovna pojava plaćati igrače preko 20 miliona, a Pol Pogba je pre ligaškog debija otišao u Juventus, jer Mančester Junajted nije hteo da ga plaća 50 hiljada nedeljno.

Količina novca koja je počela da se vrti oko fudbala krenula je da raste toliko vrtoglavo, da su se mnogi pogubili. Upravo na tom gubljenju su bazirani manje-više svi problemi engleskog fudbala danas, svi osim onog bazičnog – rada sa mlađim kategorijama. Tim problemima i potencijalnim rešenjima posvećen je ovaj tekst.


Ravnoteža – stub uspona

Epohalna odluka, koja je omogućila ravnomerni razvoj Premijer lige, bila je vezana za princip raspodele novca. Po propisima Premijer lige usvojenim još prilikom sklapanja prvog ugovora sa BskyB polovina novca deli se ravnopravno svim članovima lige u odnosu na broj prenosa mečeva upravo te ekipe, dok se druga polovina deli u odnosu na plasman na tabeli. U praksi to znači da je raspon zarade od TV prava između najvećeg/najbogatijeg i najmanjeg/najsiromašnijeg kluba otprilike 2 na 1.

Svi pregovori vode se zajednički za celu ligu i jednaka prava imaju Mančester Junajted, Liverpul, Arsenal i Čelsi, kao i Barnsli, Blekpul, Norič ili Hal kada se nalaze u najvišem rangu. Dodatna pomoć „malima“ je u činjenici da se prihodi iz inostranstva (a u predstojećem periodu to će biti oko 36 posto ukupnih prihoda) dele bukvalno ravnopravno na 20 delova.

Italijanski fudbal propatio je zbog toga što su tri velika kluba pojačana Romom pokazala gramzivost i što oduvek insistiraju na odvojenim pregovorima, koji njima donose i preko 100 miliona po sezoni, dok ostali mogu da se zadovolje sa po 5 miliona, ili kompletno odustanu od takmičenja. Promene koje je finansijska kriza donela naterale su i najveće na štednju, napravljen je novi, ravnopravniji sistem, a po njemu je razlika u prihodima od TV prava između najbolje plaćenog Juventusa i najslabije plaćene Peskare malo preko 4 na 1.

U Španiji situacija je još drastičnija. Većina tamošnjih ligaša mora da vodi rat na dva fronta – da što više novca oduzme od dva giganta, ali i da to što oduzme sačuva u što većoj meri od podele sa timovima iz Segunde. Po novom ugovoru, koji stupa na snagu 2014, Real i Barsa su pristali da se ograniče na 35 posto prihoda, pa će razlika između svakog od njih i ogromne većine lige (svi osim Atletika i Valensije) biti 6 prema 1.

Istorija ravnopravnosti u engleskom fudbalu je duga. Sve do 1981. godine na svakoj ligaškoj utakmici prihodi su se delili na domaćina (76 posto), gosta (20 posto) i Fudbalsku ligu (4 posto), sa ciljem da se manjim klubovima pomogne da smanje razliku (u kupu i dalje postoji sličan sistem, najčešće 45-45-10, ali uz mnogo dodatnih detalja). Novac od TV prava delio se sve do 1985. potpuno ravnopravno na sve klubove u sva 4 ranga, da bi te godine usvojen sistem po kojem je pola novca ostajalo prvoligašima, a ostatak su ravnopravno delili ostali (to je bio prvi od uzroka otcepljenja premijerligaša).

Ako bi se gledalo samo to ko je šampion, Premijer liga bi bila primer monopola. Mančester Junajted se od ser Aleksa oprostio 13. titulom u 21 sezoni od reforme. Titule je u tom periodu osvojilo 5 klubova, a niko drugi nije osvojio više od 3 (Arsenal i Čelsi). U svakoj od preostalih liga petice ti brojevi su ravnopravniji:

Italija: Juve 7, Milan 6, 5 klubova.
Španija: Barselona 10, Real 7, 5 klubova.
Nemačka: Bajern 11, Dortmund 5, 6 klubova.
Francuska: Lion 7, Bordo, Nant, Monako, PSŽ po 2, 10 klubova.

Međutim, iz nedelje u nedelju najviši rang engleskog fudbala mnogo je ujednačeniji od takmičenja u Italiji, često i Nemačkoj, a pogotovo u Španiji, gde već skoro punu deceniju dva najveća kluba bukvalno igraju ligu za sebe i lagano pretvaraju Primeru u neku vrstu Škotske ili Portugala. Činjenica da je Vimbldon sve do ispadanja 2000. bio na večnoj listi Premijer lige iznad Čelsija i Totenhema govori sasvim dovoljno.

Upravo ta ravnopravnost, uz dinamičnu i brzu igru, čine da je Premijer liga u kontinuitetu najpopularnije ligaško takmičenje na svetu. A ravnopravnost i drama nisu ekskluzivni za Premijer ligu – ako ste ovog aprila i maja pratili zbivanja u finišu sezone rangova 2, 3, 4 i 5 u engleskom fudbalu, verovatno ni sami niste verovali da je sve to moguće.


Novac u fudbalu, kratak osvrt

Nekada je fudbal bio zabava, ali i mnogo pre nastanka Premijer lige on je postao ozbiljan biznis. Od kada je 1885. FA odobrila profesionalizam u Engleskoj, novac je postao bitan faktor u najpopularnijem globalnom sportu. Aston Vila je lokalnom rivalu Vest Bromu platila 100 funti za Vilija Grouvsa. Grouvs, polutka škotske reprezentacije, razbio je bordo-plave u finalu FA kupa prethodne godine, pa su čelnici kluba rešili da probiju magičnu granicu. Posao je bio uspešan – Škot je već 1894. predvodio Vilu ka prvoj od 5 titula u 7 sezona, postavivši temelje prvoj supersili engleskog fudbala. U istoj šampionskoj ekipi bili su još neki doskorašnji igrači Albiona – strelac u pomenutom finalu Džon Rejnolds i golman Bob Roberts.

Prvi igrač koji je probio granicu od 1000 funti bio je Alf Komon, kada je prelazio iz Sanderlenda u Midlzbro 1905, a sledeću cifru dodao je transfer Dejvida Džeka iz Boltona u Arsenal (o okolnostima njegovog transfera ćemo pisati uskoro, verovatno je najzabavniji ikad) za 10.890 funti 1928. godine. Za razliku od tima iz Vengerove ere, Arsenal njegovog prethodnika po uspesima Herberta Čepmena imao je nadimak „Bank of England“, ali je zato bio još uspešniji – vezao je tri titule i osvojio ih 5 u poslednjoj predratnoj deceniji.

Džek će biti poslednji svetski rekorder kojeg su kupili Englezi sve do pomenutog transfera Alana Širera iz Blekburna u rodni Njukasl, odmah posle EP 1996, na kojem je postao heroj nacije. U međuvremenu su rekorde gotovo isključivo obarali Italijani (izuzeci Krojf i Maradona), i to se neće promeniti dok Florentino Peres nije stigao na čelo Reala.

Plate su rasle mnogo brže.Od 20 funti nedeljno, koliko je bio prvoligaški prosek 1961, upetostručile su se za 13 godina. Još pre toga, 1968. Džordž Best je rekordnu platu doveo do 1000 funti mesečno, do 10.000 je prvi stigao Džon Barns 1986, Roj Kin je 1999. stigao do 50.000 pretnjom štrajkom, Sol Kembel je iz Totenhema prešao u redove najvećeg rivala zbog plate od 100 hiljada funti 2001, a Karlos Teves je učinio isto u Mančesteru za 200.000 funti mesečno. Runi i Van Persi trenutno igraju za po 250.000 funti nedeljno.

Englezi su posle Drugog svetskog rata dugo bili u drugom planu među potrošačima (1950-61 u engleskom fudbalu su važile stroge restrikcije na iznose tranfera i plata), o čemu svedoči to da su među nacionalnim rekordima bili i transferi koji su odvodili Džona Čarlsa u Juve, Denisa Loa u Torino, Kevina Kigena u HSV, Reja Vilkinsa u Milan i Marka Hjuza u Barselonu. U suprotnom smeru rekord nije oboren od kada je Denis Lo stigao u Junajted sa Apenina 1962, sve dok Denis Bergkamp nije Inter zamenio Arsenalom 1995.

Koliko su Englezi bili iza južne Evrope svedoči i to što je suma koju je Napoli platio za Maradonu 1984. prvi put na Ostrvu premašena čak 11 godina kasnije, prelaskom Endija Kola iz Njukasla u Mančester Junajted sa 7 miliona funti (6 u novcu, plus Kit Gilespi). Razmere finansijskog buma sa starta devedesetih potvrđuje što je iste godine rekord rušen još dvaput (pomenuti Bergkamp, pa Kolimor), pre nego što će se sledeće leto vratiti rekord na Ostrvo opisanim Širerovim prelaskom u Njukasl.

Kada je Bil Šenkli 1971. dovodio Kigena iz Skantorpa pregovorima su došli do 50 funti nedeljno, 130 ako se na to dodaju bonusi! Otvaranje engleske lige za strance 1978. godine (na izričit zahtev tadašnje Evropske zajednice; pre toga su od 1931. profesionalci bili gotovo potpuno sprečeni da dolaze, osim u ekstremnim situacijama) dovelo je do brze inflacije, jer su strane zvezde, od Ardiljesa do naših Golca i Jovanovića, dobile sasvim solidne plate.

Do 1980. prosek je dosegao 1000 funti na nivou lige, sedam puta više nego 1974. Taj prosek pospešili su bogati bonusi, jer je samo osam igrača u ligi u sezoni 80/81 imalo startnu platu od preko 1000 funti, da bi četiri sezone kasnije taj broj narastao na 41 (sadašnje plate veće su 46 puta nego tadašnje!). Sve je to i dalje bilo dosta ispod onog što su timovi na Mediteranu mogli da plate.

Za prosečnog britanskog navijača svakako nije bilo prijatno da gleda kako najbolji tamošnji igrači jedan za drugim kreću put južne Evrope – Lineker, Gaskojn, Hodl, Vodl, Arčibald, Hjuz, Raš igrali su za klubove u Italiji, Španiji, zatim i Francuskoj, dok su na Ostrvo uglavnom iz inostranstva dolazili drugorazredni igrači sa severa kontinenta, ako i oni. Prvog dana Premijer lige klubovi su ukupno imali 22 stranca (ne računaju se Britanci i Irci). Poređenja radi, 2010. ih je bilo 337.

Da bi došlo do promene morale su da se paralelno dogode dve stvari – da šampionat Engleske dramatično popravi imidž i da platežna moć engleskih klubova skoči toliko, da plate koje oni daju budu konkurentne ekipama iz Serie A, Primere i sa francuske mediteranske obale.

Paralelno sa procesima na samom Ostrvu odvijao se ne tako daleko jedan pravi sudski proces, koji će zauvek promeniti istoriji fudbala. Dan kada je Žan Mark Bosman dobio spor sa kompletnom fudbalskom zajednicom, sa sve pripadajućom kompenzacijom za pretrpljeni stres, otvorio je neslućene mogućnosti na dva nivoa: po isteku ugovora svaki igrač postao je slobodan, a igrači iz EU na celoj teritoriji EU više nisu mogli da budu tretirani kao stranci.

Premijer liga je postavila dobru polaznu osnovu, ali su godine prošle pre nego što će to postati takmičenje izbora za svetske zvezde. Još od kada je Erik Kantona doneo poslednju predrevolucionarnu titulu Lidsu, a zatim preko Peninskih planina poneo i svu slavu i trofeje u Mančester Junajted, Premijer liga je postala mesto gde se skupljaju izgnanici i autsajderi sa juga.

Sunce juga, lagodniji život i više plate postavile su sistem ovako – u Englesku se selite samo ako ste pre toga propustili neku dobru priliku u mediteranskim velesilama ili vas odande još nisu zvali. Tako su se posle jedinstvenog Erika na Ostrvu našli i drugi problematični momci kao Paolo di Kanio, Benito Karbone, David Žinola, Faustino Asprilja, Fabricio Ravaneli. Onda su koncept globalizacije engleskog fudbala preuzela dva londonska kluba.


Globalizacija na londonski način

Petnaesti avgust 1998. ušao je u istoriju engleskog fudbala – tog dana Čelsi je na meču prvog kola sa Koventri Sitijem prvi put u istoriji na teren izašao sa 11 stranaca. Domaća publika je ironično tokom cele utakmice skandirala ime Engleske. Zadovoljstvo je bilo tim veće što je na fudbalskoj berzi osam i po puta jeftiniji domaći tim pobedio gostujuću legiju stranaca 2:1.

Glavni grad je u raznim periodima imao i po osam prvoligaša, ali je po uspesima dramatično zaostajao čak i za Midlendsom, da severozapad i ne pominjemo (na dan pokretanja Premijer lige ceo London imao je 13 titula, Midlends 14 plus 3 evropske, a sâm fudbalski klub Liverpul 18+4). Ken Bejts i Dejvid Din su, svaki na svom kraju grada, imali viziju razbijanja severnjačke dominacije (u četiri decenije 1973-2012 klubovi iz Mančestera i Liverpula osvojili su 26 titula), a obe su se bazirale na strancima.

Ken Bejts je kupio Čelsi za malu sumu novca kada je klub bio na ivici gašenja i izbacivanja sa Stamford Bridža. Londonski plavi su godinama bili klub iz donjeg doma najvišeg engleskog ranga, koji je povremeno ispadao, ređe napadao trofeje, a prva asocijacija na njih bili su nasilni navijači. Posle Bejtsove duge borbe za uređenje statusa kluba i stadiona stabilnost je ostvarena (uz veliku pomoć legendarnog Metjua Hardinga), pre nego što je leto 1995. otvorilo novu eru: u klub su stigli Mark Hjuz, Dan Petresku i najvažnija karika – Rud Gulit.

Ne toliko ranije prva zvezda evropskog fudbala je godinu dana kasnije dobila mesto igrača-menadžera i iskoristila kontakte da na Stamford Bridž za kratko vreme dovede seriju ozbiljnih imena evropskog fudbala – od Luke Vijalija i Roberta Di Matea, do Eda de Huja i Gustava Pojeta. Ipak, heroj i simbol kluba u narednom periodu biće maleni čarobnjak sa Sardinije Đanfranko Zola.

Prvi put u istoriji Čelsi je postao stvarni konkurent najjačim ostrvskim klubovima, prolazio je kroz bizarne drame, privlačio pažnju ljubitelja fudbala širom sveta i lagano postajao stalni učesnik elitnih takmičenja. Stizali su i prvi trofeji, ali će pravi iskorak načiniti tek kada ekipu posle čudesnog spleta okolnosti preuzme Roman Abramovič 2003. godine. Ipak, Čelsi je bio pionir novih tendencija u Premijer ligi.

Nigde se te tendencije nisu bolje primile nego na severnoj strani Londona. Iza Arsenalove revolucije stajao je Dejvid Din, ekonomista koji je gledao daleko ispred vremena. Din je 1983. kupio šestinu akcija Arsenala za manje od 300 hiljada funti, u vreme dok su mnogi to opisali kao bacanje para. Postao je potpredsednik kluba, jedan od ideologa izdvajanja Premijer lige, osmislio je sistem postavljanja sedišta na Hajberi, ali ništa od toga mu nije obezbedilo mesto u srcima navijača.

A onda je Dejvid Din redefinisao engleski fudbal jednostavnim potezom – u dalekom Japanu pronašao je menadžera koji će u mnogim aspektima nadmašiti i velikog Čepmena. Din je pokušao da dovede Vengera i godinu ranije, čim je ekipu napustio Džordž Grejem, ali je njegov glas ostao usamljen. Kad se ispostavilo da Brus Riok nije ni blizu potrebnog kvaliteta, nepoznati Alzašanin stigao je na Hajberi. Javnost je bila šokirana, ali će osam godina kasnije za Arsena Vengera svako ko prati fudbal misliti da je jedan od najvećih menadžera današnjice.

Dinov pragmatizam je bio savršena dopuna za alzaškog idealistu, koji je vrlo teško prihvatao kada stvari ne idu po njegovom. Legenda kaže da su mnogi ključni igrači za tri Arsenalove titule i 4 kupa u prvoj polovini Vengerovog boravka na klupi stigli tako što bi potpredsednik kluba napravio 2-3 manja ustupka na koja menadžer ne bi pristao. Sistem je radio, o čemu svedoče Arsenalovi rezultati posle Dinovog odlaska iz kluba 2007.

London je, kao globalna metropola, imao veliku privlačnu moć, svakako mnogo veću nego klubovi i gradovi u unutrašnjosti. Zato tamošnje ekipe i dalje lakše privlače strance, posebno iz južnih delova Evrope i Latinske Amerike – teren je teren, ali kad ponedeljkom uveče treba izaći na večeru Blekburn, Norič ili Sanderlend baš i nisu dobra opcija.


Uvod u Zlatno doba

Videli smo kako je ugovor sa kompanijom BskyB omogućio da engleski fudbal uhvati priključak u finansijskoj trci u kojoj su rane devedesete bile doba brutalne premoći Italijana. Na Čizmi su rekordi padali u kontinuitetu još od Drugog svetskog rata, ali je ulazak u fudbalsku postmodernu baš produbio jaz.

Još od bitke za Milano, kada su sa jedne strane bila tri najbolja holandska, a sa druge tri sjajna nemačka igrača, Italija je postala apsolutna destinacija izbora svakog viđenijeg fudbalera na planeti, u toj meri da su i Real, Barselona i Bajern, tradicionalni monopolisti na svojim ogromnim tržištima, bili potpuno nemoćni (jedini koji se odupirao bio je Marsej u doba Bernara Tapija, sve dok njihovo nameštanje nije postalo opšte poznato – klub je izbačen u drugu ligu, a njegov gazda, inače istaknuti socijalista, preselio se u zatvor).

Englezi su u tu trku ušli hendikepirani – posle ere njihove totalne premoći na kontinentu (1977-1984) usledila je suspenzija zbog divljanja Liverpulovih i drugih engleskih navijača na Hejselu (mada je to bila samo povelika kap koja je prelila odavno punu čašu). Pet godina tokom kojih su strance viđali samo u mečevima reprezentacija i gledali kako im se prve zvezde sele na kontinent, uticali su da fudbal na Ostrvu potpuno izgubi korak.

Iako je odmah po povratku, u sezoni 1990/91, Mančester Junajted osvojio Kup kupova pobedivši u finalu Barselonu, brzo je postalo jasno koliko su daleko od samog vrha engleski klubovi, što su potvrdili debakl Junajteda protiv istog rivala u LŠ 1994. (0:4), i totalni sunovrat Blekburna, koji je kao prvak Engleske 1995. počeo nastup u LŠ sa 1 bodom u prvih 5 mečeva (u grupi sa Spartakom, Rosenborgom i Legijom).

Ovde treba ukazati na promenu propisa o strancima u evrokupovima – pre pauze (1985-1990) predstavnici ostalih ostrvskih nacija (tri britanske i Republika Irska, tzv. Home Nations) tretirani su u engleskim klubovima kao domaći igrači, ali se to u međuvremenu promenilo. S obzirom na veliki broj Škota, Velšana i Iraca u svakom engleskom timu (engleski klubovi su uvek imali oštre propise o izdvanju radnih dozvola strancima), oni su do Bosmanovog pravila često u evrokupovima igrali sa kombinovanim timovima, protiv svoje volje (Junajted je u pomenutom debaklu igrao bez Kantone, Šmajhela, Meklera i Gilespija zbog tog ograničenja).

Plate igrača počele su da rastu još pre nastanka Premijer lige – u četiri poslednje sezone takmičenja po starom sistemu one su više nego duplirane. Počev od 1988. najviši engleski rang prošao je kroz 14 uzastopnih sezona u kojima je procenat porasta prosečne plate bio dvocifren, u ravno polovini tih sezona on je premašivao 20 posto. Prve četiri sezone Premijer lige zapravo su bile samo nastavak istog ritma (108 posto '88-92, 118 posto '92-96).

Prava eksplozija je počela 1996, zahvaljujući Bosmanovom pravilu (presuda doneta u decembru 1995. godine), a zatim i novom ugovoru o TV pravima koji je bio 4 i po puta veći nego prethodni. Prosečna bazična plata na početku tog perioda, u proleće 1996, bila je 130.896 funti. Kada je eksplozija počela da se smiruje, u doba medijske krize na kontinentu 2002, prosečna godinja plata bila je 566.932 funte. Za 6 godina porast od 333 posto! U istom periodu prosečna plata zaposlenih u Britaniji porasla je za 34 posto.

Razlika između rangova u engleskom fudbalu drastično se produbila. Još 1988. prosečni četvrtoligaš primao je tačno trećinu prvoligaške plate. Do 1996. razlika je skočila na 6:1, da bi do 2002. čak 20 četvrtoligaških plata bilo potrebno za jednu u Premijer ligi. Iako je život u današnjoj Ligi 2 takav da je prosečna plata 15% veća od nacionalnog proseka (što se do pre 20 godina nikad nije dešavalo), jaz između nivoa takmičenja raste.

Na terenu to ne znači mnogo, što je potvrdio Bredford Siti, stigavši do finala Liga kupa iz četvrtog ranga. Iako plate celog njihovog tima može da pokrije bilo koja Arsenalova rezerva (uprkos teoriji o umerenim ulaganjima, Arsenal je na plate u prošloj sezoni dao 143 miliona funti; Bredfordu 2 miliona zarađena tokom celog Liga kupa do samog finala prave suštinsku razliku), bordo-žuti su ih izbacili na putu ka tom finalu.

Promena ustrojstva ispod prvog nivoa takmičenja u leto 2004. (umesto Divizija 1-3 osnovani su Čempionšip i Lige 1-2) uspela je da stabilizuje drugoligaški fudbal. Zahvaljujući finansijskom padobranu (svaki tim koji ispadne iz Premier lige dobija deo TV novca u jednoj, a sada dve godine, da ne bi bankrotirao zbog znatnog smanjenja prihoda) i dogovoru iz 2007. po kojem se nešto malo novca preliva iz Premijer lige u niže rangove, drugoligaši su uspeli da se vrate sa 7:1 na 6:1 u odnosu na učesnike najvišeg ranga. Nije to ni blizu odnosa ispod 2:1 iz osamdesetih, ali je stabilizacija vrlo bitna.

Ta stabilnost omogućila je da se i Čempionšip napuni kvalitetnim igračima sa svih strana sveta, pa ga već nekoliko godina mnogi smatraju šestom ligom Evrope (po poseti su i iznad toga, a po prihodima jesu šesti). U ovom trenutku u tom rangu takmičenja igraju 682 igrača, polovinu čine Englezi, skoro četvrtinu ostale Home Nations, a ravno četvrtinu (170) ostatak sveta, predstavnici 53 zemlje, među kojima je i Nikola Žigić. Ukupno je za prvih 8 godina kroz tu ligu prošlo preko 330 reprezentativaca iz više od 70 država, uključujući 16 engleskih, tri španska, dva argentinska i tri naša (pored Žigića još Duško Tošić i Dejan Stefanović).

Sa takvim izborom igrača u drugom rangu nije ni čudo što je prošlo doba kada su ispadala 2 ili sva 3 kluba koja tek izbore promociju u Premijer ligu – u dva poslednja prvenstva ispao samo jedan od novajlija (Reding, ove sezone), a oni timovi koji su se spustili za lestvicu prilično se muče u ovogodišnjem drugoligaškom fudbalu (niko nije ušao ni u plej of, Vulvsisu čakopet ispali). Snaga u dubinu uvek je bila odlična strana engleskog fudbala.


Globalna invazija

Do kraja devedesetih Premijer liga već je napravila brend čija popularnost je neverovatnom brzinom širila popularnost fudbala. Strategija razvoja je bila jednostavna – na mapi sveta obeleženi su delovi u kojima već postoji izgrađena fudbalska kultura, pre svih Evropa i Južna Amerika. Ti delovi ostavljeni su po strani, a pažnja je poklonjena ostatku sveta, najpre ogromnom azijsko-pacifičkom regionu, sa preko 2 milijarde ljudi željnih zabave.

Kasnije će istim putem krenuti Afrika, koja u bliskoj budućnosti ne nudi preveliku komercijalnu snagu, ali je potpuno otvoreno tržište, i konačno Severna Amerika, u kojoj će izazovi biti potpuno drugačiji. Da dotle nisu osvojeni Kina i Japan, engleski fudbal ne bi imao zaleđe za napad na SAD, gde su ih sa jedne strane čekala 4 velika sporta (am.fudbal, bejzbol, košarka, hokej), a sa druge Latino zajednica čvrsto vezana za svoje klubove iz zemalja južno od Rio Grandea.

Na čelu te priče bio je dominantni Mančester Junajted, koji je u maju 1999. osvojio triplu krunu i prvi put posle 15 godina vratio evropsku titulu na Ostrvo. Satelitska televizija izložila je gledaocima na svim kontinentima njihove mlade asove, predvođene Dejvidom Bekamom, ikonom novog fudbalskog doba, momkom iz snova svakog televizijskog producenta.

Prvi do Junajteda bio je klub koji je dominirao engleskim fudbalom do nastanka Premijer lige – stvoren na fantastičnoj osnovi Bila Šenklija Liverpul je za 17 godina (1973-90) osvojio 11 engleskih i 4 evropske titule, ali je odlazak Kenija Dalgliša označio realni kraj jedne ere (iako se i Sunes i Evans smatraju nastavljačima Šenklijeve tradicije). Iako su od poslednje 23 sezone samo jednom uopšte učestvovali u trci za titulu, "Crveni" su u borbi za navijače prvi do velikih mančesterskih rivala.

Dve decenije posle pokretanja Premijer lige nema dileme da je Mančester Junajted najpopularniji svetski klub, ispred dva španska giganta, ali je i na ovom polju snaga po dubini ključna prednost Engleza – u Top 10 su još tri kluba iz te zemlje (Liverpul, Čelsi, Arsenal), a među 20 najpopularnijih su i Mančester Siti, Njukasl, Totenhem. Česti obilasci udaljenih krajeva kugle doprinose da se popularnost ovih ekipa širi, a činjenica da će globalna TV prava na Premijer ligu u narednom trogodišnjem periodu preći dve milijarde funti najbolje govori koliko je popularnost širom sveta bitna. No, do novog TV ugovora doći ćemo tek u trećem delu, pre toga ćemo se pozabaviti uzrocima krize.

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nufc.blog.co.yu
Savic

avatar

Broj poruka : 6062
Godina : 40
Localisation : New Sad
Datum upisa : 03.07.2007

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Pon 3 Jun 2013 - 23:17

Premijer liga: Gde je zapelo? Kako je Premijer liga zapala u krizu

Budućnost je danas

Zvezde čiji sjaj danas vidimo na nebu, možda već odavno ne postoje

Stvarno suštinsko stanje i pojavni oblik često se ne poklapaju, jer svaka ozbiljna promena, dobra ili loša, iziskuje vreme. Zbog toga u modernom fudbalu stvari koje na strateškom nivou vidimo u nekom trenutku pretoče se u rezultate tek nekoliko godina kasnije.

Najbolje se to vidi iz učinka nemačkih i španskih klubova u savremenom fudbalu – kao što ste već mogli da pročitate pola godine pre nego što su Bajern i Borusija uništili Barsu i Real, Nemcima bez ikakve sumnje sledi period snažnog uspona, jer iza njihovog fudbala stoji jasna strategija i zdrava osnova; španski fudbal, o čemu ćete uskoro detaljno čitati, nalazi se bukvalno na samrti, zbog nezapamćene finansijske agonije, doping skandala čija se mračna senka nadvija nad Primerom. Međutim, ove sezone u evrokupovima učinak klubova iz te dve države do tog brutalnog polufinala bio je približno jednako dobar.

Sâm prelaz iz XX u XXI vek bio je za engleski klupski fudbal ulazak u Zlatno doba. U kratkom roku Premijer liga je, finansijski podržana televizijskim novcem, uspela da se transformiše iz borbenog, ali taktičko-tehnički inferiornog takmičenja, u izuzetno uzbudljivu kosmopolitsku ligu, sa nekoliko timova koji spadaju u evropski vrh i nizom fudbalera vrhunske klase.

Problem je pokrenut 1999. godine i to upravo pobedom Mančester Junajteda nad Bajernom na stadionu Kamp Nou. Engleski klubovi shvatili su da je evropska slava ponovo u njihovom dometu, a dramatična promena sistema takmičenja u LŠ istog leta (sa 24 na 32 učesnika, sa 2 na 3-4 predstavnika jedne države) naterala je mnogima vodu na usta.

Engleski fudbal je 90-ih imao solidne, ali i veoma slabe sezone: tokom sezone 95/96 Premijer liga je po osvojenim evro-bodovima bila tek 12. u Evropi, iza Grčke, Danske i Austrije. Zbog toga su Englezi tek u četvrtoj sezoni novog sistema prestigli Francusku i zaslužili četvrtog predstavnika u LŠ. Junajted, Arsenal i Liverpul kao vodeća trojka su računali na mesto u eliti, ali se spisak kandidata sada povećao. Ispostavilo se da će tri godine proći dok Liverpul ne izbori mesto u eliti, a timovi koji će im dotle „uzimati“ mesto otvorili su Pandorinu kutiju.


Ambicija koja ubija

Pričali smo već o Čelsijevom kosmopolitskom timu koji je stvorio Ken Bejts. Nagrada za uloženi trud i veliki novac stigla je u vidu debija u LŠ 1999, odmah su stigli do četvrtfinala i čuvenih mečeva sa Barsom (3:1, 1:5 posle produžetka).

Sledeće godine sledio ih je Lids, koji je bio čak i uspešniji za jednu rundu, u polufinalu ga je zaustavila sjajna Valensija, na putu ka svom drugom vezanom finalu. Pre toga su na Eland Roud u tri meseca stigli Milan, Barselona i Real.

Sjaj evropskih večeri ne zaboravlja se lako, a strast koju nosi elitno takmičenje ume da zamagli zdrav razum. Čelsi i Lids živeli su znatno iznad svojih realnih mogućnosti. Za kratko vreme napravili su ogromne dugove, jorkširski klub preko 70 miliona funti, londonski gotovo punih 100.

Onoga što će se Lidsu desiti ubrzo svi se verovatno sećate, ovde smo se pre 6 godina vrlo detaljno bavili celom pričom. Istog proleća bavili smo se i Čelsijem, kojem se u leto 2003. dogodio Roman Abramovič.

Bio je to samo vrh ledenog brega u dramatičnoj priči o novcu u engleskom fudbalu. Od 1992. godine do danas ukupno su 52 ekipe iz Fudbalske lige otišle u stečaj (u tom periodu igralo ih je ukupno 105). Jedini tim kome se to desilo u Premijer ligi bio je Portsmut 2010, ali nije se retko dešavalo da doskorašnji članovi elitnog ranga ubrzo po ispadanju stignu do stečaja – pored Lidsa i ponovo Portsmuta (umeđuvremenu je Pompi bankrotirao i treći put ovog proleća) to se dogodilo i Lesteru, originalnom Vimbldonu.

Nisu Englezi po tome jedinstveni, pre i posle Lidsove katastrofe dramatičnu sudbinu doživeli su Fiorentina, Napoli, Ferencvaroš, Boavišta, Lingbi. Tirol iz Inzbruka osvojio je tri vezane austrijske titule 2000-02 predvođen Joakimom Levom, i bukvalno odmah posle treće bankrotirao.

Problem u Engleskoj je mnogo upadljiviji, jer se sve dešava paralelno sa erom najvećih uspeha u prethodnih četvrt veka. Linija koja razdvaja uspeh od katastrofe sve je tanja, a rizik se lakše prihvata ako je potencijalna dobit veća.


Kako otići u stečaj

Videli smo već u prvom delu ovog teksta koliko brzo su rasle plate, od 28.722 funte godišnje za prvoligaškog igrača u sezoni 1987/88, preko 116.448 u sezoni 1994/95, do 566.932 funte u sezoni 2001/2002. Za samo 14 godina plate su porasle čak dvadesetostruko, ali tu nije bio kraj.

Zbog promena u sistemu takmičenja, pre svega evropskih, prosečan broj igrača koji je nastupao za klub tokom sezone znatno je porastao tokom istog perioda. Stvari su se otele kontroli, pre nego što je 2010. uvedeno ograničenje veličine tima za nastup u Premijer ligi na 25 seniora, klubovi su imali zastrašujuć broj igrača pod ugovorom. Do tog leta čak je i Bolton imao 27 igrača, ubedljivo najmanje u ligi. Sastavi Liverpula i Arsenala bili su više nego dvostruko brojniji – 62 i 61 igrač, uključujući one na pozajmicama i seniore na punim platama u rezervnom timu. Ligaški prosek bio je – 41 profesionalac. Primera radi, Murinjo smatra da je optimalan broj za kvalitetnu rotaciju 23 igrača, a novi menadžer Mančester Junajteda Dejvid Mojs u Evertonu je retko koristio preko 20 seniora u celoj sezoni.

U pozadini manje-više svakog fijaska u engleskom fudbalu stajale su lepe želje. Ambiciozni vlasnici hteli su da klub popnu na novi nivo, bilo da je to značilo ulazak u Premijer ligu, plasman u Ligu šampiona, izgradnja stadiona i uvećavanje navijačke baze. Problem je samo u tome što je sport kompetitivna stvar, što ne mogu svi da u isto vreme ostvare iste ciljeve.

Videli smo da su Lids i Čelsi dugove napravili da bi se ustalili u Ligi šampiona, što je osim glamura donosilo i sasvim jasne finansijske beneficije – još početkom veka klubovi koji dobace do četvrtfinala dobijali su preko 20 miliona evra. To je samo novac od nagrada UEFA, na njih se dodaju bonusi od klupskih sponzora, dodatni novac od prodaje karata, pa suma o kojoj se govori dostiže rutinski i 30 miliona (do danas je to nastavilo da raste, procenjeno je da je Totenhem, koji ima relativno mali stadion i ograničen broj navijača u poređenju sa ostalim engleskim klubovima u LŠ, izgubio prošle sezone 35 miliona funti, jer nije uspeo da se dve godine u nizu takmiči za ušati pehar).

Koliko znači mesto u Ligi šampiona najbolje svedoče analize troškova u januarskom prelaznom roku u odnosu na plasman za Novu godinu. One govore da klubovi na pozicijama 4 i 5, koji vode borbu za mesto u LŠ, potroše u januaru više od pola ukupnog budžeta lige (26,3 miliona, svi ostali zajedno 20,1 milion), očigledno očekujući da im se to vrati.

Ista statistika indikativna je i za drugu stranu tabele – klubovi na pozicijama 16, 17 i 18, koje se bore za goli život, trošili su ravno polovinu tog ostatka – 9,99 miliona u proseku (zapravo je najindikativnije to što su i prvi i poslednji u ligi u solidnom plusu tokom januara, prvi jer veruju da mogu da osvoje titulu sa postojećim resursima, poslednji jer se već spremaju za svođenje troškova na nivo adekvatan životu u Čempionšipu).

Svako ko ozbiljno prati engleski fudbal zna da se svake godine igra jedna utakmica finansijski vrednija od finala Lige šampiona – finale plej ofa Čempionšipa (ove godine, sasvim prikladno, samo dva dana posle finala LŠ i na istom terenu; još prikladnije, i u tom meču igraju žuto-crni protiv crveno-plavih). Kada se taj meč završi poraženi ostaje na onome što je imao i dotle, ali pobednik stiče pravo na ogroman finansijski kolač, zbog razlike u iznosu koji pripada učesnicima prvog u odnosu na drugi rang. Još 90-ih se u žargonu finalni meč zvao „utakmicom za 30 miliona“ (funti, naravno). Tokom prošle decenije razlika je bila 50, u postojećem ugovoru 60 miliona, a sa novim ugovorom mogli bismo da govorimo o tome da svaki minut tog meča na Vembliju vredi po milion funti!

Za dobitnika tog džek pota slede divni trenuci dok se toči šampanjac, ali ako se sredstva ne troše racionalno, mamurluk neće biti jedina posledica. Ista priča važi i u suprotnom smeru – ispadanje znači da odjednom vaš budžet biva skraćen za isti iznos, što je dovoljno za katastrofu. Najveći problem tada postaju plate, ugovarane u danima velikih premijerligaških ambicija, potpisivane na duge periode uz pozamašne svote novca.

Ne treba nam bolji primer od Nikole Žigića: napadaču od 29 godina Birmingem Siti dao je četvorogodišnji ugovor na 50.000 funti nedeljno i – ključno – bez klauzule o umanjenju u slučaju ispadanja (koja je standard godinama unazad). Suprotno očekivanju Plavi su odmah po osvajanju Liga kupa ispali i sada u Čempionšipu plaćaju bivšeg Zvezdinog napadača 2,6 miliona funti godišnje (daleko od toga da Žigić ne valja – dve sezone uzastopno je drugi strelac kluba). Iako bi ga mnogi drugi klubovi, posebno u Španiji, voleli na svom spisku, niko nije spreman da mu dâ ni približnu platu, pa Žigić ne pristaje na transfer. Ugovor mu traje do leta 2014.

Statistika govori mnogo i na ovom mestu – u prethodne dve sezone samo po tri od 24 člana Čempionšipa poslovala su pozitivno, a govorimo o ligi koja je po prihodima na osmom mestu u svetu, odmah ispod „velike petorke“, Ruske premijer lige i Superlige Turske (a odmah iznad holandske Eredivizije). Ni porast prihoda na 423 miliona funti ne nije dovoljan, jer je zbirni minus lige celih 130 miliona funti, gotovo trećina prihoda.

Tokom godina razvijeni su mehanizmi zaštite, koji poprilično pomažu, i o kojima ćemo detaljno malo kasnije. Međutim, dok sistem nije uspostavljen brojni klubovi su prošli kroz agoniju – Koventri i Lids se posle ispadanja nikad nisu vratili i klizili su do trećeg ranga. Lester i Sautempton su uspeli da se vrate, ali su i oni prvi put u istoriji upoznali ono što se sada zove Ligom jedan. Portsmut je upravo ispao u četvrti rang, ali je i to dobra stvar u odnosu na gašenje kluba, koje je ozbiljno pretilo do aprila. Vimbldon je prošao najgore – nekada omiljeni autsajder svih ljubitelja engleskog fudbala više ne postoji. Iako u teoriji ima dva naslednika (MK Dons u trećoj, AFC Vimbldon u četvrtoj ligi), nijedan od njih nema pravo na klupsku tradiciju i trofeje, uključujući i slavni pehar FA kupa iz 1988.


Novi, bolji stadion – lep i opasan rekvizit

U teoriji bi se novac dat na plate igrača mogao računati kao tekući trošak, dok bi izgradnja stadiona spadala pod kapitalne izdatke (takva podela važila bi u svakoj drugoj grani ekonomije), ali kada se povuče linija, razlika i nije velika. Gotovo svi klubovi koji su u prethodne dve decenije uložili novac u izgradnju ili drastičnu rekonstrukciju stadiona ušli su u probleme.

Pomenuti Tejlorov izveštaj doneo je sasvim novu klimu u engleski fudbal, nije se promenila samo publika, već i stadioni. Mnogi od njih su na kraju osamdesetih bili u zastrašujućem stanju, znatno gorem od tadašnjih standarda u Prvoj saveznoj ligi zajedničke nam države.

Promena je stigla u pravom trenutku – Engleska je bila domaćin Evropskog prvenstva 1996, pa su očekivani prihodi garantovali pomoć države u sređivanju stadiona (kada red dođe na italijanski fudbal prilično ćemo obratiti pažnju na zlosrećni tajming izgradnje i rekonstrukcije italijanskih stadiona za SP 1990). Osam stadiona je preuređeno, u većoj ili manjoj meri je rekonstruisana i većina ostalih, a tokom dve decenije izgrađena su 24 nova stadiona (ukupno je rađeno na stadionima 73 od 105 klubova četiri profesionalna ranga).

Na nekim mestima novi stadion udahnuo je novi život klubu, kao u Sanderlendu, Halu ili nedavno u Brajtonu i Kardifu (posledice su i vidljive ove sezone). Možda je najbolji primer Svonsija, ali ćemo se velškim premijerligašem detaljno baviti kasnije. Na nekim drugim mestima izazvali su samo dodatne probleme – prostrani i moderni, planirani za Premijer ligu i smešteni van gradskih jezgara, odjednom su postali skupi za održavanje ako bi ekipe ispale iz lige.

Slučaj Koventri je tipičan, klub je posle ispadanja u drugi rang morao da se odrekne vlasništva, pomogao je grad, priskočili su i privatnici i još uvek se radi na održivom projektu, što nije lako kad je klub nekad čuven po stabilnosti (34 vezane godine u najvišem rangu) na sredini treće lige. U ovom trenutku klub pokušava da se iseli sa Riko Arene.

Lester je prošao tek nešto bolje, a slične probleme imali su Sautempton, Darbi Kaunti, Midlzbro. Svi oni su nove stadione izgradili uz pomoć kredita, a onda otišli u niži rang. Rate za stadion su teg oko vrata klubu u nevolji, baš kao i plate iz višeg ranga.

Uprkos tradiciji i ljubavi prema fudbalu, koju je teško objasniti nekome ko se nije uživo upoznao Englesku, ispadanje u niži rang se i na Ostrvu odrazi na posetu. Jeste Junajted u drugoj ligi 1974/75 imao veću posetu nego bilo koji prvoligaš, jeste Siti u trećoj ligi 1998/99 imao 31 hiljadu gledalaca po meču, jeste Njukasl u Čempionšipu pratilo na gostovanja i po 8000 ljudi, ali u realnosti klubovi koje u najvišem rangu prati po 30 hiljada ljudi posle ispadanja ostanu bez pola gledalaca. Pretočen u novac pad je još veći – drugoligaške karte su jeftinije, dresovi se prodaju manje.

Nisu od problema imuni ni veći klubovi – od kad je Arsenal ušao u akciju izgradnje stadiona u Ešburton Grouvu nije osvojio nijedan trofej, jer ne može da se takmiči na tržištu, iako ima rasprodat stadion od 60 hiljada po najvišim cenama u ligi. Tokom predromanovske krize ključni problem Čelsija nisu bile plate, već enormni troškovi izgradnje Čelsi Vilidža naslonjenog na Stamford Bridž.

Problemi ne znače da izgradnju ili rekonstrukciju treba izbeći – Liverpul i Everton su zakucani na stadionima koji im koče bilo kakav napredak (Liverpulova priča pposebno je mučna), isto važi za Fulam. Totenhem se očajnički bori da dobije novu lokaciju ili građevinsku dozvolu za širenje Vajt Hart Lejna, isto čeka i Čelsi, koji će verovatno preko reke u Batersi.

Kao i u bilo kojoj drugoj grani ekonomije, i u fudbalu je suština uspostaviti ravnotežu prihoda i rashoda, imidža i odgovornosti prema korisnicima, s tim što sport daje dodatni nivo – jer rezultati nisu nužno proporcionalni ulaganjima. Međutim, malo koga iznenađuje što u kontinuitetu najbolje rezultate imaju klubovi kod kojih su pomenuti faktori dobro usklađeni.

Mančester Junajted dominaciju zasniva na strateškom planiranju, u okviru kojeg se istovremeno radi na razvoju omladinske škole, iz koje je 96 igrača stizalo do seniorskih reprezentacija širom sveta (od toga 45 od osnivanja Premijer lige); rekonstrukciji stadiona, koji je do sada tri puta dograđivan (po Tejloru spušten na 45.000, pa rastao na 55.000, 67.000, sada i na 76.000), a sprema se i završna dogradnja južne tribine koja će doneti još 15-20 hiljada mesta; tržištu, gde se klub ne libi da potroši (4 puta rušio rekord u eri Premijer lige), ali ni da zaradi, a sveukupno zauzima tek četvrto mesto među potrošačima u ligi (daleko iza Čelsija, Man.Sitija i Liverpula).

Još više se u poslednje vreme radi na imidžu i komercijalnim aktivnostima, gde je dolazak omražene porodice Glejzer doneo najviše – preko 35 sponzora u rasponu od Ševroleta do Smirnof votke, od indonežanskih proizvođača guma preko Turkiš erlajnsa do vina Kasiljero del Dijablo, koje se prodaje u svakoj prodavnici našeg najvećeg trgovinskog lanca. Zahvaljujući njima ta grana trenutno donosi više prihoda i od TV prava i od samih mečeva, a za osam godina pod Amerikancima više je nego utrostručena.


Vlasnici ludaci i oni drugi

Zašto onda navijači ne vole Glejzere? Problem možete da gledate iz dva ugla: tradicionalnog i praktičnog. Po tradiciji Junajtedovi navijači važe za najbolje organizovane u Engleskoj, 15 godina su se borili protiv raznih tajkuna koji su želeli da impreuzmu klub, a pobeda nad Rupertom Murdokom, najmoćnijim medijskim mogulom na planeti u to doba, jeste bila epska. Zato je toliko i boleo uspeh Malkoma Glejzera, koji je do kluba došao rupama u zakonu, koje su u međuvremenu zapušene.

A te rupe su mu donele nešto neverovatno: iako je klub kupio za nominalnih milijardu i po, on nije imao bezmalo polovinu te sume, već je uzeo kredit. To ne bi bilo problem da otplatu kredita nije prebacio na klub! Tako je ispalo da je Glejzer kupio klub upola cene, a zeleno-žutu revoluciju od pre tri godine izazvao je stalni rast klupskog duga (do Glejzerove igre Junajted je sve vreme bio u plusu, a i sada posluje pozitivno, ali dobar deo profita ode na kamate).

Međutim, pet godina opreza se isplatilo, uglavnom zahvaljujući Fergiju, Ronaldu i Runiju, koji su u tom periodu klubu doneli tri vezane titule i trofej šampiona Evrope. Od 2010. dug se znatno smanjuje, više je nego prepolovljen, ai kamate su reprogramirane do razumnijeg nivoa. Kako klub uspešno sa Realom i Barsom kontroliše finasijski vrh svetskog fudbala, u isto vreme imali rezultate, a nivo mešanja Amerikanaca u stručni rad bukvalno je manji nego što je bilo ranije (setite se da su deoničari 1997. de facto oterali Kantonu u penziju), porodica sa Floride na putu je da od izrazitih zlikovaca stekne bar neutralan, ako ne i pozitivan imidž.

Zastanimo ovde na tren i obratimo pažnju na jedan fenomen. Iako su prošli šampionat završili 150 miliona u plusu, profitabilni među klubovima Premijer lige (ukupno gledano liga je 380 miliona minusu, zahvaljujući pre svega Sitiju, Čelsiju, Liverpulu i Vili) su na ime poreza na dodatu vrednost platili samo 3 miliona, jer većina onih koji imaju profit ima i dugove. Junajted pod Glejzerima je tipičan primer takvih aktivnosti. Zakon nije prekršen, klubovi uredno plaćaju ostale dažbine, ali im dug daje zgodnu priliku da sačuvaju solidne iznose.

A i što da se izdvajaju – Gugl plaća 6 miliona, sa 2 i po milijarde prihoda, Amazon na samo nešto manji prihod plaća ispod milion godišnje. Starbaks je za 15 godina delovanja u Britaniji, gde je otvorio 800 restorana, ukupno platio 8,6 miliona funti poreza. Nešto ozbiljno nije u redu sa poreskim zakonodavstvom u Britaniji. No, vratimo se fudbalu i stranim vlasnicima.

Amerikanci kontrolišu i preostala dva člana tradicionalne velike trojke. U Liverpulu je Džon Henri, čovek koga cela Amerika zna po tome što je doneo Red Soksima naslov u Svetskoj seriji posle 8 i po decenija, uspeo da poništi niz katastrofalnih poteza takođe američkog tandema Hiks-Džilet i postavi solidne temelje za povratak kluba u vrh. Ipak, da bi Liverpul mogao da se takmiči sa najvećima, treba mu znatno veći stadion, a to u dogledno vreme ne deluje realno.

U Arsenalu glavnu ulogu ima Sten Krenke, ali je raspored glavnih faktora u tom klubu vrlo neobičan. Ako Krenke trpi pritisak jer simbolizuje nedostatak ambicije tipičan za prethodnih osam sezona bez trofeja, njegov veliki rival Ališer Usmanov je sušta suprotnost. Preambiciozni Uzbek, koji je najbogatiji čovek bivšeg SSSR, ima skoro 30 posto akcija, a voleo bi da imai kontrolu nad klubom kojem bi želeo da promeni poslovni model.

Novi model verovatno bi ličio na ono što je u Čelsiju pre ravno deset leta učinio Roman Abramovič. Kada je Rus stigao u London, bio je pravi primer deus ex machina i za samo godinu dana naglavačke je okrenuo ostrvski fudbal bizarno velikim ulaganjima. U međuvremenu su zalivski šeici u Siti uložili još više za kraće vreme, ali je do sada koncept prebogatog novog vlasnika postao relativno uobičajen širom Evrope. Abramovič je bio ne samo prvi u toj priči, nego od svih stranih vlasnika pokazuje najviše ljubavi prema fudbalu. Sa druge strane njegova želja da bude što bliže timu ima i negativnu posledicu u vidu gotovo jednog menadžera po godini od kada je došao u klub.

O Arapima u Sitiju je teško reći nešto smisleno – osim što su spremni da ulažu zaista mnogo, ne bave se previše klubom – ali i to je mnogo bolje nego da rade ono što su Indijci napravili od Blekburna. Vlasnici kompanije Venkis su nam priredili ubrzani festival neznanja osnovnih stvari o upravljanju klubom, od serije grešaka u smenjivanju i postavljanju trenera, do neozbiljnih planova o dovođenju nedostupnih igrača i teranja inata ogromnoj većini klupskih navijača.

Ipak, nije ni to najgore. Ono što je Portsmut doživeo sa Aleksandrom Gajdamakom i ljudima koji su ga sledili opisivali smo naširoko, a jedina dobra vest koju nam je na tu temu donelo proleće 2013. je to što će Pompi i dalje postojati. Cena: dva stečaja i četvrti rang takmičenja. Prava sitnica.

O stradanju Lidsa sve je napisano još pre 6 godina, činjenica da su se u tom klubu izređali ljudi kao Ridsdejl i Bejts dovoljna je za ozbiljan horor, a klub iz petog grada po veličini i poslednji šampion stare Prve divizije još uvek traži sistem koji će ih u dogledno vreme vratiti u elitu, gde ih nema od 2004. Činjenica da su 4 njihova bitna igrača u prethodne dve sezone otišla da Premijer ligu igraju u Noriču govori dovoljno.

Naravno, ima i pozitivnih primera, od Stouka do pomenutog Noriča i Vigana, gde su vlasnici ujedno celovekovni navijači kluba, čak i nekih slučajeva kada su stranci konstruktivni, kao Vilin Rendi Lerner.

Danas je u Premijer ligi više od pola klubova u stranom vlasništvu. Jedanaest od 20 članova odlazeće garniture u potpunosti ili većinski pripada strancima, a stanje će biti isto i u narednom šampionatu (ispali: Vigan – Engleza Dejva Vilana, Reding – većinski Rusa Antona Zingareviča, QPR – Maležanin Toni Fernandes i Indijac Lakšmi Mital; ulaze: Kardif – većinski Vinsenta Tana iz Malezije, Hal – Egipćanina Asema Alama, Kristal Palas – grupe engleskih vlasnika; da je finale plej ofa dobio Votford – Italijana Đampaola Poca, gazde Udinezea – Premijer liga bi imala 12 “stranih klubova”). I u Čempionšipu odnos je bio 12-12, s tim što su iz lige ispala tri “engleska” kluba, a ušla dva sa po pola podeljenim vlasništvom.

Posebno mesto zauzimaju čelnici Sautemptona i Svonsija, ali o njima više u sledećeoj rundi, kada budemo prolazili kroz modele održivog razvoja, za šta su Velšani i klub sa južne obale idealni primeri.


Navijači: pita li ih iko išta?

Decenijama slušamo kako se fudbal igra zbog navijača. Ako pogledamo Englesku, po tri osnovna kriterijuma navijači se mnogo ne pitaju. Cene karata za engleske utakmice previsoke su za bilo koje standarde, uticaj na upravljanje klubovima praktično ne postoji (osim u primeru Svonsija, kojim se u trećem delu bavimo posebno), a organizovanje navijanja na tribinama zavisi od kluba do kluba.

Cena fudbala u Engleskoj je naprosto zastrašujuća. U odličnoj analizi koju je BBC sproveo upravo pod tim nazivom vidi se do koje mere je porastao pritisak na ljubitelje fudbala na Ostrvu. Videli smo u priči u Bundesligi kako se i na najveće tamošnje utakmice može otići za petnaestak evra i kako klubovi i lokalne samouprave svesno subvencioniraju te najjeftinije karte, jer imaju jasnu računicu po kojoj im fudbal donosi i društvenu i finansijsku korist. U Engleskoj nema ni primisli da se nešto takvo dogodi.

Za Stamford Bridž ne postoji karta jeftinija od 41 funte (47,5 evra), ali Čelsi je skup i bogat osvajač trofeja iz najskuplje i najbogatije opštine u Britaniji. Ali kako shvatiti 37 funti kao najnižu cenu za mečeve Redinga, 36 funti za Vest Hem, a posebno 39 funti za Liverpul, koji je najsiromašniji među velikim engleskim gradovima?

Još bizarnije cene deluju u nižim rangovima. U prva četiri ranga samo navijači Šefild Junajteda mogu da uđu na stadion za 10 funti, sledeći na spisku su četvrtoligaši Barton Albion i Barnet (koji je ispao iz tog ranga), čije najjeftinije karte su 14 funti (1822 dinara po kursu sa kraja maja). Brajton ima najbolju posetu u Čempionšipu ove sezone, iako su im karte brutalno skupe, najjeftinija pojedinačna je 28, najjeftinija godišnja ulaznica košta 425 funti, za trećinu više nego najjeftinija godišnja karta za Mančester Siti.

Upravo su navijači Mančester Sitija i privukli najveću medijsku pažnju – ogorčeni cenom od 62 funte za gostovanje Arsenalu vratili su 912 od 3000 dodeljenih karata, a oni koji su došli protestovali su transparentima, koje je domaće obezbeđenje brzo uklonilo. U odnosu na severni London, cena karata za gostovanje Sautemptonu (35 funti) deluje umereno, ali Siti više nije mali klub i njegovi navijači sada znaju kako je u ostatku Evrope - mesec ranije oni su pratili svoj klub u Dortmundu, na meču Lige šampiona. Avion im je bio besplatan, a karte ih koštale 27 evra (24 funte), za meč sa šampionom Nemačke i jednom od najatraktivnijih ekipa na planeti.

Kada je objavljeno sklapanje novog TV ugovora sa značajno većim sumama za klubove, naivniji među navijačima su se ponadali da bi dodatni prihod iz drugog izvora mogao da podstakne klubove da spuste cene i pokažu dobru volju prema navijačima. To se neće dogoditi, ali bi stvar mogla da se otme kontroli na suprotnu stranu. Mnogi analitičari se pribojavaju nove inflacije cena i plata fudbalera, posle koje bi svaki neuspeh bio još kobniji nego sada.

O vlasnicima smo pričali u prethodnom poglavlju, ali jedna stvar je zajednička gotovo za sve njih – navijače ništa ne pitaju. Nije problem samo u cenama karata, posedovanje aktuelnog dresa je standard, a pravila Premijer lige dozvoljavaju izdavanje novog dresa tek svake druge godine. To ne sprečava klubove da nalaze rupe u zakonu, izdaju se drugi, treći, jubilarni dresovi, a proizvođači se po pravilu menjaju u neparnim godinama. U zemlji gde sa tri propuštena gostovanja u sezoni dobijete titulu “part-time supporter” (povremeni navijač) raspored utakmica ih tera da na drugu stranu države putuju radnim danima uveče.

O navijačima računa ne vode ni lokalne vlasti. Mančester Junajted je decenijama najpopularniji klub na Ostrvu, atmosfera na Old Trafordu je dugo bila vrela, ali u ovom veku na tom stadionu se najčešće čuje tišina. Uzrok je u preraspodeli karata u sklopu sa Tejlorovim izveštajem i razbijanju čvrstog navijačkog jezgra nekada smeštenog na Stretford Endu (iza levog gola iz ugla kamere). Primera radi, Liverpul je napravio smislen sistem raspodele karata i sačuvao jezgro na Kopu.

Krivci za lošu atmosferu u Mančesteru (na svim gostovanjima Crveni đavoli imaju fantastičnu i veoma bučnu podršku) su pre svega lokalna vlast i policija. Ne samo da su ove sezone sprečili predloženu promenu rasporeda, koji bi otvorio mogućnost formiranja prave navijačke tribine, nego bukvalno primoravaju navijače da tokom meča sede, uz pretnju da će oni koji ustaju prečesto izgubiti pravo na karte.

Ekstremniji među navijačima, besni zbog korporativizacije sopstvenih klubova, osnovali su alternativne ekipe – Junajted FC iz Mančestera je dobar primer, ali svoj klub imaju i njihovi najveći rivali – AFC Liverpul. Najuspešniji među njima napravili su oni o koje su se fudbalske vlasti Engleske najviše ogrešile – AFC Vimbldon.

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nufc.blog.co.yu
Savic

avatar

Broj poruka : 6062
Godina : 40
Localisation : New Sad
Datum upisa : 03.07.2007

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Pon 3 Jun 2013 - 23:18

Premijer liga: Nada za budućnost

Kako izbeći stečaj?

U prethodna dva dela ove opsežne priče o engleskom fudbalu videli smo već da su finansijski najugroženiji klubovi koji ispadnu iz Premijer lige, razlozi su prilično jasni – prihodi se po pravilu prepolove, rashodi ostanu više ili manje isti. Kada je priča počela da se ponavlja, Premijer liga je u saradnji sa Fudbalskom ligom napravila finansijski padobran – to je novac iz budžeta elitnog ranga, koji stiže na račun kluba koji ispadne.

U početku padobran je trajao godinu dana, zatim dve, a sada bivši premijerligaši pomoć dobijaju četiri sezone – po 16 miliona u prve dve i po osam miliona u sledeće dve sezone.

Za one koji ne potpadaju pod padobran je pre tri godine, u sklopu velike reforme, uveden fond solidarnosti. Premijer liga se odriče skoro 60 miliona funti svojih prihoda, da bi i klubovi u nižim rangovima mogli da opstanu. Svi timovi iz Čempionšipa koji nisu u režimu padobrana godišnje dobijaju po 2,17 miliona, učesnici Lige 1 po 324 hiljade, atimovi iz Lige 2 po 214 hiljada funti.

I sami vidite da to, kada se podeli na 72 tima, i nije preveliki novac, i zadovoljava desetak posto potreba timova. Ipak, i toliko je dovoljno da sistem funkcioniše. Taj sistem je pre osam godina ozbiljno uzdrman poslednjom reformom, kada su se Divizije 1-3 pretvorile u Čempionšip i Lige 1-2, jer je od tada sistem raspodele novca od TV prava iz Fudbalske lige u procentima 66-20-14, redom od drugog do četvrtog ranga.

Situacija na tržištu nije srećna za te klubove, jer je godišnji iznos novca od televizije svega 65 miliona funti, čak 26 posto manje nego u prethodnom periodu. U praksi to znači da timovi iz Čempionšipa dobijaju od 1,4 do 2,5 miliona od televizije, dok je u četvrtom rangu taj raspon od 300 do 500 hiljada.

Zajednički sponzori Fudbalske lige ne donose mnogo, Npower za generalno sponzorstvo kroz ime lige daje 21 milion godišnje, pa su klubovi u velikoj meri oslonjeni na prihode sa samih utakmica, a važan faktor igraju i propratne aktivnosti na stadionima. Mnogi od novih i rekonstruisanih stadiona u svojim lokalnim zajednicama predstavljaju centar društvenog života, mesto održavanja raznih skupova, manifestacija i proslava, a taj prihod igra ozbiljnu ulogu.

Ipak, činjenica da postoji nekakav plan pomaže klubovima da se osećaju sigurno. U nedavnoj anketi BBC, u kojoj je učestvovalo preko pola timova iz Fudbalske lige vidi se zabrinutost za budućnost klupskog fudbala, ali istovremeno priličan optimizam vezan za sopstvene klubove. To je naizgled protivrečno, ali je očigledno da su klubovi naučili da ekonomišu. Još devedesetih su drugoligaški klubovi često plaćali visoke transfere, ove sezone osim Blekburna (padobran, bogati vlasnici) zbir milionskih transfera u svim klubovima 3 ranga je sedam.

Pominjana odluka da se sastavi svedu na maksimalno 25 fudbalera takođe je pomogla, mada je sigurno da bi nižerazrednim ekipama odgovaralo da nestane uredba UEFA o postojanju dva prelazna roka, jer bi povratak na devetomesečnu otvorenu kupovinu još smanjio cene igrača.


Rad sa mladima

Decenijama unazad moćni britanski mediji spremali su naciju za svako veliko takmičenje kao da njihovi ljubimci treba da se pojave na mestu radnje i pokupe pehar. Još od 1996. Englezi nisu stigli ni do polufinala bilo kog svetskog ili evropskog prvenstva, često zbog nedostatka koncentracije u ključnim trenucima (šest ispadanja na penale 1990-2012, plus čuveni penal Filipa Nevila u 88.minutu protiv Rumunije 2000), ali često i zbog elementarnog nedostatka kvaliteta u ključnim segmentimaigre.

Ako se napravi korak unazad, jasno je gde leži problem. Rad sa mladima smatran je decenijama nedovoljno važnim i drugorazrednim u fudbalskim krugovima na Ostrvu. Zapravo, tek je u poslednje dve godine Fudbalska asocijacija konačno postavila koherentan plan, koji bi trebalo da tamošnjem fudbalu ponudi veliki broj domaćih igrača dobrog kvaliteta.

Problemi obično počinju od samog uvoda u fudbal. Kada bi dečak u Španiji ili Nemačkoj došao na prvi trening, poslali bi ga na mali teren, gde bi u igri 4 na 4 naučio osnove tehnike, pre nego što bi krenulo upoznavanje sa taktikom. U skladu sa zastarelim modelom, kakav je popularan i na ovim prostorima, Englezi su svoje klince slali odmah na veliki teren, u igru 11 na 11.

Razlika je ogromna – u igri sa malim brojem fudbalera igrač mnogo češće ima loptu, a situacije sa kojima se tu susreće lako će se kasnije preslikati na pojedine segmente velikog terena.

U nedavnoj anketi, u kojoj je hiljadu mladih fudbalera, njihovih roditelja i trenera procenjivalo razne aspekte igre u sistemima 4 na 4, 7 na 7 i 11 na 11, sasvim je jasno da je prva od tih opcija najkorisnija za najmlađe kategorije. Devet od deset dečaka smatra da se tehnički aspekti lakše razvijaju u igri 4 na 4, a 80 posto je sigurno da znatno češći kontakt sa loptom imaju u igri 4 na 4. Druga strana priče govori možda još više.

Na isto pitanje 11 posto dečaka reklo je da više loptu dobijaju kada se igra 11 na 11. Po pravilu se radi o igračima koji su fizički i tehnički dominantni u odnosu na vršnjake. Upravo je to grupa koja je sistematski protežirana prethodnih decenija. To stvara prilično bizarnu situaciju: u mlađim kategorijama imate dobre rezultate kao pojedinci i tim, ali kada stignete među seniore, vaših igrača nigde nema. Svaka sličnost sa Srbijom u prethodnih desetak godina je slučajna.

Mnogo neuspeha kasnije lekcija je naučena. FA je uložila 105 miliona u trening centar Sent Džordžis Park u Bartonu, koji su mnoge strane kolege prozvale engleskim Klerfontenom (mada je, kada se pogledaju podaci, i učinak legendarne francuske fabrike fudbalera prilično mršav prethodnih godina). O značaju svedoči da je građen čak 11 godina.

Sjajni uslovi za igrače samo su jedan segment priče. Sent Džordžis Park je zapravo prvenstveno zamišljen kao mesto na kojem će se usavršavati treneri, jer upravo u tom segmentu Engleska brutalno zaostaje. Da zanemarimo stručnjake sa kontinenta, dovoljno je pogledati severno od Hadrijanovog zida. U nekoliko navrata ove i prošle sezone čak po šest menadžera u Premijer lige bilo je rođeno u jednom jedinom gradu – Glazgovu. To što Škoti decenijama nisu izbacili vrhunskog igrača na sprečava ih da dominiraju na trenerskom planu.

Tačka preseka dva velika engleska problema je u radu sa klincima. Decenijama je način razmišljanja bio ovakav: ako niste dovoljno dobri za prvi tim, vodite rezerve, sledeća klasa po kvalitetu vodi tim do 19 godina, pa ekipu do 17 godina i redom naniže. Tou praksi znači da prve korake u fudbalu mali Englezi prave sa trenerima koji nisu dovoljno dobri ni da treniraju U13 ekipu.

Prepisujući lekcije od Španaca, koji na raspolaganju u seniorskoj selekciji imaju trenutno pedesetak igrača, koji bi odmah mogli u engleskih startnih 11, Ostrvljanima nije promakao ključni detalj – u iberijskim klubovima najbolji treneri vode prvi tim, ali prvi sledeći po kvalitetu su treneri najmlađih kategorija, jer upravo u tom uzrastu se najviše uradi na tehnici fudbalera.

Sistem je preokrenut i mlađe kategorije su sada u centru pažnje, jer osnovni zadatak nacionalnog saveza mora da bude da stvara ambijent i uslove za razvoj kasnijih vrhunskih igrača. Uostalom, dok oni dođu do seniora, odavno će biti daleko od nadležnosti FA.

Da se misli ozbiljno pokazalo je angažovanje Dena Ešvorta, doskorašnjeg ključnog čoveka za fantastičan razvoj Vest Bromvič Albiona. Iako su Di Mateo, Hodžson i sada Klark dobili brojne pohvale za odlične rezultate kluba, za njih je u najmanju ruku zaslužan Ešvort.

Ešvort je još pre 30. rođendana preuzeo Piterborovu akademiju, a posle nekoliko brzih promena posla skrasio se u Vest Bromu.U prve tri godine radio je u akademiji, najpre kao asistent, pa kao menadžer juniorskog tima, a na novu funkciju stupio je 2007. godine.

Njegov opis radnog mesta na funkciji sportskog direktora u ekipi Vest Bromvič Albiona bio potpuno različit od bilo čega što poznaje fudbal u Engleskoj, čak i širi od standarda poznatih na koninentu. Radio je paralelno na razvoju omladinske škole i koristio pomoć napredne statistike da dođe do kvalitetnih igrača za mali novac. Stvarao je idealne uslove za rad menadžera i još važnije – promenio klupsku kulturu, ubedivši sve, od čelnika, preko igrača do navijača, da klub ne mora da se zadovolji opstankom.

„Ako želite mesto u gornjoj polovini, pa ga ne izborite, verovatno ćete biti dobro plasirani. Ako jurite sedamnaesto mesto, sva je prilika daćete samo to i ostvariti“, objasnio je Ešvort prošle godine. Ambicija i samopouzdanje su nemerljivo bitni u fudbalu, ali je i razum neophodan: „Da bi Sent Džordžis doneo rezultat, moraće da prođe bar desetak godina“.

Istovremeno se priključila i Fudbalska liga sa Premijer ligom. Organizovana su dva nova takmičenja koja su veoma nedostajala engleskom fudbalu, jer predstavljaju sponu između juniorskih i seniorskih dana. Po 23 kluba igrala su ove sezone u uvodnoj sezoni U19 i U21 Premijer lige, a pobedili su Fulam i Mančester Junajted.

Liga U19 (Fulam pobedio Reding u finalu) je nastavak tradicije koju je pravila Liga akademija, ali uz organizacione promene, tri faze, uključujući i plej of. Isti sistem primenjuje se u U21 ligi, koja se igra prvi put (Man. Junajted pobedio Totenhem). Pravila su ove sezone dopuštala nastup i određenom broju seniora.


Novi trogodišnji ugovor

Godinama je engleski fudbal u teoriji imao veliku finansijsku prednost u odnosu na ostatak Evrope, ali u praksi nije to mogao da koristi u dovoljnoj meri, zbog poreskih stopa, značajno većih nego u zemljama na jugu Evrope.

Zbog toga je ista igračka plata koštala engleske klubove i do 20 posto više nego ekipe u Španiji. Dokle god je postojao privid blagostanja na Mediteranu, Englezi su se mučili da pod svoje oblake privuku nekog ko ima ponudu da živi na suncu Toskane ili Andaluzije.

Onda je stigla kriza i finansijski jaz se produbio. U prethodnim godinama zbirni prihod Premijer lige (prosek od 2,5 milijarde evra godišnje u prethodne tri sezone) nadmašivao je Bundesligu za preko 700, a Primeru za gotovo 800 miliona evra, Serie A odavno je ispala iz trke.

Pominjali smo već više puta sveto trojstvo u prihodima klubova (TV prava, komercijalne aktivnosti, prihodi na dan utakmice). U prvoj deceniji Premijer lige, a posebno u godinama oko prelaza vekova (kada su klubovi uglavnom već rekonstruisali, povećali ili izgradili nove stadione) prihodi na dan meča su prednjačili.

Porast prihoda iz komercijalnog sektora u poslednjim sezonama učinio nezamislivo – da i ta grana pretekne prihode sa samih utakmica. Pomenuli smo Mančester Junajted, koji je na čelu tog trenda od dolaska porodice Glejzer, ali odlično korak drže i Liverpul, Totenhem, Čelsi i Sanderlend.

Ekstremni primer je Mančester Siti, koji pet puta više zarađuje kroz komercijalne aktivnosti nego na samom stadionu (110 prema 22 miliona u sezoni 2011/12), ali dobar deo zasluga za to imaju poslovi koje su vlasnici iz Emirata sklapali direktno sa svojim firmama (kao čuveni 10-godišnji ugovor po kojem je ime stadiona plaćeno 400 miliona funti).

O dosadašnjem razvoju prihoda od TV prava čitali ste već u prvom delu, jer je upravo taj novac postavio temelje za transformaciju Premijer lige. Posao odrađen prošle jeseni na putu je da dânovi zamah ekitnom engleskom fudbalu. Pregovori o novom trogodišnjem ugovoru obezbedili su Premijer ligi gotovo nezamislivu sumu koja prelazi 5 milijardi funti za tri sezone.

Oko dve trećine (3,018 milijardi) dolazi od domaćih televizija, ponovo u velikoj većini od BskyB, što je gotovo dupli porast u odnosu na prethodni trogodišnji period. Taj novac deli se u standardnoj razmeri, pola ravnopravno svakom klubu, po četvrtina u odnosu na plasman i broj utakmica tog kluba koji je prenošen (ne zaboravite da Englezi, za razliku od nas na Balkanu, ne mogu da gledaju ni pola utakmica Premijer lige).

Ostatak dolazi od televizija iz ostatka sveta, a u nekim delovima pregovori još teku, iako je izvesno da će zbirna suma preći dve milijarde. Taj novac deli se potpuno ravnopravno, kako šampionu, tako i poslednjem na tabeli.

Za tek završenu sezonu to u praksi znači da je Mančester Junajted, prvi u ligi i najčešće prenošeni tim (25 puta) zaradio od TV prava 60,8 miliona, dok je QPR (poslednji, prenošen 11 puta) dobio 39,7 miliona funti. Reding, najslabije rangirani od osam klubova prenošenih 10 puta (garantovani minimum po ugovoru) zaradio je ravno 40 miliona. Everton je završio iznad Liverpula, ali je prenošen mnogo ređe (14-22), pa je crveni gradski klub zaradio više (54,8 prema 51,7 miliona). Odnos broja prenosa govori više o statusu, nego o kvalitetu timova – direktno ispod Liverpula na tabeli završili su Vest Brom i Svonsi, koji su prenošeni samo po 10 puta, više nego duplo ređe od Rodžersovog tima.

No, sa ovako malim razlikama u prihodima to i nije mnogo dramatično. Setite se priče o „novom španskom modelu“, u kojem će raspon između Barselone i Reala na jednoj, a Malage i Sosijedada na drugoj strani biti više od 6 prema 1, a i takva raspodela je napredak u odnosu na sadašnje stanje. Šanse da prosečni španski klub u narednom periodu sačuva svoje najbolje igrače gotovo da ne postoje.

Sa povećanjem TV prihoda za dve trećine, razumno je očekivati da će klub sa samog dna dobijati oko 65 miliona funti po sezoni, a to je i dalje samo jedan od tri izvora. Sa novcem od reklama i povećanim posetama, jasno je kako dolazimo do toga da je finale Votfoda i Kristal Palasa bilo prvi „meč za 90 miliona funti“.


Slučaj Svonsi

Mali grad na velškoj obali je u maju 2003. osetio veliko olakšanje – njihovi ljubimci pobedili su na starom Več Fildu Hal Siti 4:2, obezbedili opstanak u četvrtom rangu i sprečili finansijski kolaps kluba. U očuvanju tima čiju polovinu su činili lokalni momci bitnu ulogu odigrali su vezni igrači dovedeni sa strane, Španac Roberto Martines i momak iz istočnog Londona Lion Briton.

Premotajte vreme unapred, do februara 2013. godine. Siloviti „Labudovi“ počistili su teren Vemblija do tada goropadnim „petlićima“ iz Bredforda i pobedom od 5:0 stigli do prvog trofeja u klupskoj istoriji. Liga kup je bio kruna sjajne decenije Svonsi Sitija, decenije koja ih je dovela do gornje polovine Premijer lige i postavila ih kao uzor za mnoge klubove širom planete.

Sve je počelo promenom ustrojstva u klubu. U najtežim danima za klub, dve godine pre pomenute utakmice sa Halom, formiran je Swans Trust, udruženje navijača koje će biti oslonac budućim većinskim vlasnicima, a od 2010. ima 20 posto akcija kluba. Na taj način sami navijači, zahvaljujući vrlo maloj godišnjoj članarini (10 funti godišnje za pojedince, 15 za porodice, besplatna u prethodne dve sezone zbog 10 godina udruženja i 100 godina kluba) pomažu klubu, ali i utiču na njegov razvoj.

Britansko Udruženje navijača proglasilo je Svonsi Siti klubom koji je na najbolji način uključio navijače u svoj rad. Iako je tih 20 posto daleko od nemačkog standarda 50+1, mali velški klub pokazao je celoj Engleskoj pravi put.

Usledila je selidba na novi stadion Liberti, koji je klubu pružio mogućnost razvoja, kako zbog većeg kapaciteta (20.750 mesta, duplo više od Več Filda), tako i zbog mogućnosti zarade organizovanjem raznih vanfudbalskih aktivnosti. Stabilnost je postignuta, klub se preselio u treći rang takmičenja, a u finišu sezone 2006/7 mesto menadžera povereno je pomenutom Špancu – Robertu Martinesu.

Barselona je sastojke za tiki-taku imala i u Klajvertovo doba, ali je zaista zaigrala kada je 2008. tim preuzeo Gvardiola. Martines je godinu ranije počeo da propoveda takav stil u jugozapadnom Velsu. U srcu sistema bio je Briton, čovek koji će znatno kasnije, u prvoj Svonsijevoj premijerligaškoj sezoni, biti lider elitnog ranga i po broju i po procentu pasova. On je diktirao ritam Svonsijevog napada, i slao ključne pasove saigračima. Na tome je zasnovan stil igre kojeg se klub i dalje drži, i koji je važniji od bilo kog pojedinca, što je ova sezona potvrdila.

Martines je 2007. uveo Svonsi u Čempionšip kao prvaka Lige jedan, a posle dve godine u tom rangu preselio se u Vigan, svoj drugi ostrvski dom, u kojem je takođe ostavio dubok trag kao igrač. Sistem se nije menjao. Paulo Souza se možda nije dugo zadržao, ali je i u njegovo vreme igra na posed i kratke pasove ostala ključna osobina „Labudova“, mada nešto defanzivnija nego kod Martinesa. Zatim je priliku dobio nekadašnji Murinjov trener juniora Čelsija, a zatim i njihovog rezervnog tima.

Jedan od ključnih faktora Svonsijevog uspeha na terenu je holandski golman Mišel Vorm. Iako je još u leto 2011, kada je stigao iz Utrehta za milion i po funti, on bio drugi izbor u holandskoj reprezentaciji, ostao je ispod radara mnogih ekipa iz vrha engleskog i evropskog fudbala. Kako je i zašto završio u Svonsiju objašnjava Brendan Rodžers sredinom prošle sezone:

“Naš prioritet je bio da dovedemo odgovarajući tip golmana. Trebao nam je neko ko se uklapa u naš stil igre i tu se pojavilo ime Mišela Vorma. Gledali smo kakve atribute ima i njegov stil nam je savršeno odgovarao. On ume da brani, što je logično važno kod golmana. Ali za naš stil igre, koji je baziran na izgradnji napada pâs igrom iz odbrane, ključno je da golman bude siguran u kontroli lopte nogama. On ne samo da radi to, već odlično kontroliše igru i pomaže nam da gradimo napade. Vrlo je brz i agilan, podseća na Barsinog Viktora Valdesa“, objašnjava Valdes.

Ako ste nekad igrali fantasy nekog američkog sporta, znate koliko vam se opcija otvara kada potpuno odustanete od jedne kategorije.

Iako rođen u provincijskom gradiću Severne Irske, Brendan Rodžers je svoje taktičko-tehničko obrazovanje sticao u Španiji i bio je sjajan izbor za nastavak iste priče. Već u prvoj sezoni ostvario je nezamislivo – učinio Svonsi prvim velškim timom u Premijer ligi, a zatim ih smestio komotno na sredinu tabele i zaradio za sebe klupu Liverpula.

Onda je došao Mihael Laudrup, još jedan čovek sa bogatim iskustvom iz Španije (i drugi ključni Danac – Jan Melbi je posle decenije u Liverpulu završio karijeru u Svonsiju), koji je doveo još nekoliko igrača sa Pirineja, i klub se učvrstio u gornjoj polovini lige i osvojio Liga kup, ostvarivši najuspešniju sezonu „Labudova“ ikad.

Laudrup će uskoro otići, možda ne ovog leta, ali ne mnogo kasnije. Igra Svonsija neće se promeniti. Za to se brine predsednik Hju Dženkins, koji je u klubu duže nego Briton, Alan Tejt (takođe došao u sezoni 2002/03) i kapiten Gari Monk (tu od 2004). Dženkins je ključni čovek za fudbalsku filosofiju Svonsija – on je insistirao da trećeligaš igra kratkim pasovima, a zatim se pobrinuo da sistemfunkcioniše besprekorno i bez trzavica, iako su u poslednjih 50 meseci imali 4 različita menadžera. Dženkins precizno opisuje svoj modus operandi.

"Kada tražim novog menadžera, provedem sate i sate u razgovoru sa kandidatom. Kada su Rodžers i Laudrup dolazili u klub, znali su većmnogo toga o njemu. Svakome od njih odmah sam istakao zahteve – i pored promene menadžera, u klubu ostaje ceo stručni štab, čime se razmere potresa svode na minimum. Način rada na treninzima i stil igre moraju da budu isti. Svonsi ima klupsku filosofiju i svako mora da je se drži. Sa druge strane, vrlo je važno da svako ko dođe donese i nešto svoje, dabi klub pravio malekorake unapred. Svedok je tako, napredovaćemo“, objasnio je Dženkins krajem proše godine, na proslavi deset godina svog rada u klubu.

I klub zaista napreduje. Od kada je Dženkins u njemu, a tome je jedanaesta sezona, samo dvaput je ostvaren slabiji plasman nego u prethodnom šampionatu. Oba puta pad je bio samo za po jedno mesto, ali su usponi klub sa 91. doveli do devetog mesta na lestvici engleskog fudbala.

Dakle, baš kao što su četvrt veka ser Aleksa u Mančester Junajtedu doneli tom klubu stabilnost i sledstveno trofeje, i u slučaju Svonsija stabilnost je ključna reč. Samo, u Velsu stabilnost je smeštena na najviše mesto, pa ni odlasci ključnih igrača, ni promene trenera ne mogu da je poremete. Još jedan nedavni povratnik u najviši engleski rang ima sličan sistem, u kojem je klupska filosofija osnova stabilnosti, a menadžeri i igrači su prolazni.


Slučaj Sautempton

Godinu posle Svonsija u najviši rang plasirao se Sautempton. Klub sa južne obale osamdesetih i devedesetih je privlačio veliku pažnju igrama braće Volis i golovima Mata Le Tisijea, jednom je čak bio i drugi na tabeli, ali je 2005. ispao posle punih 27 godina u eliti. Bio je to tek početak teških dana za klub, koji je pod rukovodstvom Ruperta Loua otišao u administraciju 2009, istovremeno ispadajući u Ligu jedan.

Tada, dok je tim bio na najnižoj tački još od 1960, kupio ga je Markus Libher, naslednik kompanije čije proizvode možete da vidite na svakom boljem gradilištu. Markusov otac Hans pokrenuo je četiri godine posle rata posao sa građevinskim mašinama iz čiste nužde – sistematski devastirana, smanjena za trećinu površine pa podeljena i bez skoro 10 miliona stanovnika stradalih u ratu, Nemačka je bila zemlja u kojoj radne snage jednostavno nema.

Posao je krenuo dobro, decenijama kasnije Libheri su imali milijarde, delom u rodnom Baden Virtembergu, adelom u švajcarskom Friburu, gde se Markus preselio. Libher se pojavio u trenutku kada su se „Sveci“ bukvalno raspadali: 91 dan pošto je klub pao u stečaj, neposredno posle povlačenja i poslednje od 19 ponuda za preuzimanje, i dan pošto je stanje u klubu bilo takvo, da nije imao ko da vodi treninge.

Sedam julskih dana 2009. bilo je dovoljno da Nemac/Švajcarac plati oko 13 miliona funti za ekipu koja će tako brzo stići do Premijer lige, u kojoj je najmanji godišnji budžet za plate dva i po puta veći od te sume i u kojoj igra milijardu i po plaćeni Mančester Junajted.

Milijarde i uspešnu kompaniju nećete napraviti ako niste svesni svojih mogućnosti i svojih ograničenja. Libher je voleo fudbal, ali nije ga poznavao dovoljno dabi preuzeo izvršnu ulogu. Prva stvar koju je uradio bila je da angažuje Nikolu Kortezea, italijanskog bankara, koji je prethodnih deset godina proveo u Ženevi specijalizući se za sportsku ekonomiju.

Korteze, koji je bio ključni operativac pri kupovini kluba, se već razumeo i u sâm sport, a ne samo u novac. On je odgovoran za uspostavljanje Sautemptonovog stila, koji će tri i po godine kasnije dovesti do najneočekivanije odluke u ovoj sezoni Premijer lige. No, stići ćemo i dotle.

"Ovde imamo dobru osnovu na kojoj možemo da gradimo. Jasno mi je šta je cilj – ovaj klub treba da igra u Premijer ligi. Trebaće vreme da sve ostvarimo, ali bitno je da na kraju završimo tamo gde pripadamo“, rekao je Korteze pri preuzimanju kluba. Njegov deo posla bio je toliko dobar, da su Milan i Fiorentina hteli da ga angažuju, ali je on ostao jer Sautempton smatra "svojom bebom, koju ne može da ostavi".

Osnova svega ležala je u prostoj logici – ako želite da pravite jeftin klub, morate da pravite igrače; ako hoćete dase igrači uklope u sistem brz, moraju da ga već poznaju. Jedan od razloga da Libher uloži baš u Sautempton bilaje brutalno dobra omladinska škola, koja je stvorila dve superzvezde – Volkota i Bejla – ali i niz drugih igrača, kakvi su Lalana, Surman, Nejtan Dajer, nešto ranije i Vejn Bridž. Nisu Sveci slučajno igrali finale pa polufinale omladinskog FA kupa sredinom decenije.

Sve što je bilo potrebno je da se postavi sistem. Prvi koji je dobio zadatak da to sprovede bio je Alan Pardju, ali se ispostavilo da je za njega kazna od -10 bodova za pad u administraciju bila nedostižna. Onda je ekipu preuzeo dotadašnji menadžer Skantorpa Najdžel Edkins, i sve je krenulo kako treba. Edkins je najpre očekivano doveo ekipu do povratka u drugi rang, a zatim neočkivano i do druge vezane promocije, pravo u Premijer ligu.

Prva dva meseca bila su veoma teška, iako se ekipa herojski nosila sa oba mančesterska kluba (vodili, pa gubili 3:2), ali su hladniji dani doneli i mnogo bolje rezultate. Onda je sredinom januara, usred serije od pet mečeva bez poraza (u kojoj je pobeđen Liverpul, a Čelsi od 0:2 dostignut do 2:2), Nikola Korteze učinio nešto nezamislivo – otpustio Edkinsa.

Zašto? Sautempton ima jasnu politiku kao klub, od devetogodišnjaka do seniora svi igraju istim stilom 4-2-3-1, uz visoki presing, osam igrača u ofanzivnoj i desetu ofanzivnoj fazi. Edkins je pravio rezultate, ali uprkos tomešto je dvaput upozoren, odstupao je od koncepcije, i toga je koštalo posla.

Bilo je očigledno da je Korteze sa Maurisiom Poćetinom pričao dosta pre nego što će mu dati posao, na samo 48 sati pred meč sa Evertonom. Argentinac je već odlično poznavao sve igrače, za dva dana im potpunio promenio način igre, posebno u veznom redu, i na kraju ih doveo mirno do cilja – opstanka u eliti. Učenik zemljaka Marsela Bjelse, Poćetino se sprema da u novoj sezoni još približi igru svoje ekipe onome štojeAtletik Bilbao radio pre godinu dana, kada su stigli do finala Lige Evrope.

Jedini problem sa kojim bi mogao da se suoči klub sa Sent Meriza leži u odlasku kompletnog rukovodstva – Markus Libher nije doživeo ni prvu promociju, jer je preminuou avgustu 2010, a vlasnik kluba od tada je njegova ćerka Katarina, dok je Korteze predsednik. Odrešene ruke su i pomogle Kortezeu da sprovodi sve planove u ove tri godine, ali je ovog proleća došlo do nesuglasica. Ukoliko bi on otišao iz kluba, vrlo verovatno bi to učinio i Poćetino i ceo sistem bi se verovatno urušio. U tom svetlu odlična vest za navijače Svetaca je što su odmah po završetku sezone Katarina i Korteze u dugom razgovoru uspeli da se dogovore, pa promena ne bi trebalo da bude.


Prati li neko dobre primere?

O Denu Ešvortu čitali ste u delu o rekonstrukciji rada sa mladima na nivou cele Engleske. Činjenica je da je njegovo radno mesto bukvalno izmišljeno za njega i po njegovim osobinama, pa nasledniku Ričardu Garliku nikako neće biti lako. Dosadašnja karijera mu neće olakšati posao, jer je jedino mesto na kojem je radio u fudbalu pozicija čelnjika pravne službe. Pozivom na Ešvortovo mesto je i sâm bio šokiran.

Za sada se nijedna od velikih engleskih ekipa nije odvažila da prilagodi svoj sistem kontinentalnom ili primeni nešto od mudrosti koja je donela uspeh manjim rivalima. U nekim ekipama (Čelsi, Totenhem, Liverpul, pogotovo u doba Arnesena i Komolija) sportski direktori imali su ozbiljna ovlašćenja, ali su ona uglavnom ostala vezana za skauting i transfere, ali ne i uvođenje konzistentne klupske filosofije. Zbivanja u Mančester Sitiju nagoveštavaju zaokret u istom smeru, dok se Arsenal i Mančester Junajted drže starih oprobanih metoda.

Engleski fudbal je u neporecivoj krizi. Da nema Čelsija, ove dve sezone u Evropi dobile bi veoma lošu ocenu.

Još jednom prenosimo mudre reči Hjua Dženkinsa, koji ponovo pogađa u centar.

"U ovoj ligi previše novca troši se na prosečne igrače. Za to vreme je nivo taktičke svesti vrlo nizak. Mnogo utakmica u Premijer ligi svodi se na improvizaciju i trenutnu inspiraciju, sa veoma malo ili ni toliko taktičke pripreme menadžera ili trenera“.

Uprkos krizi, nova ogromna finansijska injekcija omogućava Englezima pogled ka svetlu na kraju tunela. Sa razvojem fudbala i neminovnošću prekompozicije međunarodnih klupskih takmičenja nema mnogo vremena da se taj novac pametno iskoristi. Neki nagoveštaji postoje, ali pitanje ostaje otvoreno.

Ipak, najvažnije za engleske klubove je da shvate da nije sve u novcu. Prosečni klub Premijer lige na plate daje 89 miliona evra, prosečni bundesligaš 50 miliona, a svi znamo koga nije bilo ni u četvrtfinalu, a koga smo gledali na Vembliju 25. maja.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nufc.blog.co.yu
RIOT

avatar

Broj poruka : 4289
Godina : 30
Localisation : Novi Sad
Datum upisa : 12.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Čet 13 Jun 2013 - 7:52

http://www.football365.com/f365-features/8772306/WhoScored365

_________________
"Kada krene dobro, svi sanjaju o novoj tituli, već posle dva-tri vezana poraza organizuju se demonstracije i traži se nečija glava i između nema ničeg: ako ste navijač Njukasla, ili ste na sedmom nebu, zagledani u svetlu budućnost, ili se valjate po podu u bolovima većim od kamena u bubregu, proklinjući dan kada ste rođeni na severu ili zavoleli crno-bele boje"

Marko Prelević
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Savic

avatar

Broj poruka : 6062
Godina : 40
Localisation : New Sad
Datum upisa : 03.07.2007

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Sre 19 Jun 2013 - 23:46

http://www.chroniclelive.co.uk/news/north-east-news/andy-ferrell-gambling-addiction-drove-4569004

How shattered dreams and a gambling addiction drove former NUFC starlet to life of crime


Shattered dreams and a gambling addiction drove ex-footballer Andy Ferrell into a life of crime and drugs, pals have revealed

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nufc.blog.co.yu
RIOT

avatar

Broj poruka : 4289
Godina : 30
Localisation : Novi Sad
Datum upisa : 12.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Čet 20 Jun 2013 - 19:13

Nabolji tekst posvećen Kinnear-u.

http://www.telegraph.co.uk/sport/football/teams/newcastle-united/10130915/Caveman-Joe-Kinnear-still-stuck-in-footballs-stone-age.html

_________________
"Kada krene dobro, svi sanjaju o novoj tituli, već posle dva-tri vezana poraza organizuju se demonstracije i traži se nečija glava i između nema ničeg: ako ste navijač Njukasla, ili ste na sedmom nebu, zagledani u svetlu budućnost, ili se valjate po podu u bolovima većim od kamena u bubregu, proklinjući dan kada ste rođeni na severu ili zavoleli crno-bele boje"

Marko Prelević
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
NUFC96

avatar

Broj poruka : 821
Godina : 36
Localisation : Beograd
Datum upisa : 17.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Pet 21 Jun 2013 - 17:16

Baš ga ne gotive Smile
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Srki

avatar

Broj poruka : 8576
Godina : 35
Localisation : Zemun
Datum upisa : 04.07.2007

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Pet 21 Jun 2013 - 23:01

Nije mi jasna poenta imenovanja doticnog. Zaista ne razumem u cemu je kvaka. Tekst sam ovlas prosao, covek je u pravu u jednom- Kinnear je zaostao u kamenom dobu fudbala. Stil igre u Engleskoj, zahtevi od igraca koji se dovode (a dovode se stranci o kojima JK pojma nema)... Sve se to promenilo do bola od vremena kada je on trenirao Donse. Stil igre danas je za JK-a kubni integral.
A njegova matematika je na nivou vtrica.
On je bio trener kada se igrao onaj sirovi engleski fudbal tipa zvekni loptu iz 16 u spic i teraj. Danas je to sve visa matematika.

_________________
"Earn your stripes.” - David Ginola to Newcastle players
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Savic

avatar

Broj poruka : 6062
Godina : 40
Localisation : New Sad
Datum upisa : 03.07.2007

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Sre 24 Jul 2013 - 10:19

http://www.true-faith.co.uk/?p=412

Odlična priča, obavezno je pročitati!
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nufc.blog.co.yu
NUFC96

avatar

Broj poruka : 821
Godina : 36
Localisation : Beograd
Datum upisa : 17.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Sre 24 Jul 2013 - 15:47

Dobra priča skroz
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
RIOT

avatar

Broj poruka : 4289
Godina : 30
Localisation : Novi Sad
Datum upisa : 12.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Pet 26 Jul 2013 - 15:02

http://www.dailymail.co.uk/news/article-2219878/Wonga-loan-sharks-laughing-way-bank-Firm-staggering-rates-pays-access-Tory-ministers--guess-wont-need-loan.html

_________________
"Kada krene dobro, svi sanjaju o novoj tituli, već posle dva-tri vezana poraza organizuju se demonstracije i traži se nečija glava i između nema ničeg: ako ste navijač Njukasla, ili ste na sedmom nebu, zagledani u svetlu budućnost, ili se valjate po podu u bolovima većim od kamena u bubregu, proklinjući dan kada ste rođeni na severu ili zavoleli crno-bele boje"

Marko Prelević
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Savic

avatar

Broj poruka : 6062
Godina : 40
Localisation : New Sad
Datum upisa : 03.07.2007

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Pon 29 Jul 2013 - 13:33

http://www.true-faith.co.uk/?p=702

Još jedna divna priča!


Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nufc.blog.co.yu
RIOT

avatar

Broj poruka : 4289
Godina : 30
Localisation : Novi Sad
Datum upisa : 12.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Uto 6 Avg 2013 - 9:26

Guardian u sjajnom tekstu o Kieronu Dyeru:

http://www.theguardian.com/football/blog/2013/aug/02/1

Dyer's career is perhaps the most preposterously overblown in English football history.

Those numbers again: in 17 years he played just over 300 matches, scoring 23 Premier League goals, including none at all between 2007 and 2013.

In this time he earned between £20m and £30m in wages.

He never won a trophy or any individual award of note. He leaves effectively no mark at all, his most memorable act on a football pitch being punched by a team-mate in 2005.

His career is, in outline, a modern sporting absurdity.

_________________
"Kada krene dobro, svi sanjaju o novoj tituli, već posle dva-tri vezana poraza organizuju se demonstracije i traži se nečija glava i između nema ničeg: ako ste navijač Njukasla, ili ste na sedmom nebu, zagledani u svetlu budućnost, ili se valjate po podu u bolovima većim od kamena u bubregu, proklinjući dan kada ste rođeni na severu ili zavoleli crno-bele boje"

Marko Prelević


Poslednji put izmenio RIOT dana Uto 6 Avg 2013 - 11:16, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
NUFC96

avatar

Broj poruka : 821
Godina : 36
Localisation : Beograd
Datum upisa : 17.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Uto 6 Avg 2013 - 11:11

Odličan tekst. Bio mi je omiljeni igrač dok je bio kod nas. Kada je otišao potpuno sam ga odstranio iz svojih interesovanja...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Savic

avatar

Broj poruka : 6062
Godina : 40
Localisation : New Sad
Datum upisa : 03.07.2007

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Uto 6 Avg 2013 - 11:18

Puno obećavao, malo uradio.

Nikada mu neću zaboraviti kada je u sezoni 2004/05 rekao Bobby Robson-u da ne želi da igra desno krilo u meču protiv Middlesborough-a na River Side-u.

Sir Bobby ga je upitao: "Sine, da ti Engleski selektor ponudi da igraš desno krilo, da li bi ti to odbio"?

Zauvek ću pamtiti njegov gol u Sarajevu protiv Željezničara u kvalifikacijama za Champions League, kada smo na Sjeveru stadiona Koševo nas 500 navijača Newcastle-a podivljali od sreće.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://nufc.blog.co.yu
Pedja



Broj poruka : 2033
Godina : 33
Localisation : Nis
Datum upisa : 13.10.2011

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Uto 6 Avg 2013 - 15:13

I ja sam obozavao Dajera.Divio sam se njegovim potezima,brzinom,majstorstvom,njegovom kreativnoscu.Stvarno je bio strasan fudbaler! Povrede su ga unistavale i onemogucile nevidjenu karijeru.Jedan je Kiron!
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Admin-Roby
Admin
avatar

Broj poruka : 4520
Godina : 26
Localisation : NOVI SAD
Datum upisa : 03.07.2007

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Uto 6 Avg 2013 - 16:15

gotivio sam dyera dok nije otisao "zbog porodicnih razloga" u west ham.

_________________
Theres only one Alan Shearer!
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://newcastle-srbija.team-forum.net
RIOT

avatar

Broj poruka : 4289
Godina : 30
Localisation : Novi Sad
Datum upisa : 12.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Pon 12 Avg 2013 - 10:42

It's only pre-season, calm down.

http://www.themag.co.uk/the-mag-articles/its-only-pre-season-calm-down/

_________________
"Kada krene dobro, svi sanjaju o novoj tituli, već posle dva-tri vezana poraza organizuju se demonstracije i traži se nečija glava i između nema ničeg: ako ste navijač Njukasla, ili ste na sedmom nebu, zagledani u svetlu budućnost, ili se valjate po podu u bolovima većim od kamena u bubregu, proklinjući dan kada ste rođeni na severu ili zavoleli crno-bele boje"

Marko Prelević
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
zarkonio

avatar

Broj poruka : 169
Godina : 34
Localisation : Novi Sad
Datum upisa : 26.11.2011

PočaljiNaslov: Re: Worth a read   Pet 16 Avg 2013 - 21:31

Ashley to sell Newcastle and buy Rangers

http://www.winnersports.co.uk/ashley-to-sell-newcastle-and-buy-rangers-80200

Da i nama jednom svane...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Worth a read   

Nazad na vrh Ići dole
 
Worth a read
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 6 od 18Idi na stranu : Prethodni  1 ... 5, 6, 7 ... 12 ... 18  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Newcastle United Srbija :: English Premier League :: Newcastle United Football Club-
Skoči na: